KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Дванаест година живим у Америци, средишњи део, у држави равној као наша Војводина, и оно о чему вам желим писати, везано је за живот овде, неће бити слично било чему што сте досад читали о животу наших људи у Америци.

Зашто са сигурношћу то тврдим? Прво, сви смо ми различити, и оно што је мени лепо, некоме другом није и обратно, и друго, писаћу вам о ономе што сам стварно доживела и проживела овде-аутентично, искрено-а од истине боље не постоји.
За почетак, да разбијемо у парампарчад једну од већих заблуда која влада код наших људи, нити су сви Амери глупи, а ни ми, Срби нисмо сви Николе Тесле. Божија деца јесмо, то је тачно, али не одваја нас Бог од своје друге деце, јер, просто Бог није такав (знате ону теорију, Срби су божански народ, посебни), тачно је то за нас Србе, али питајте Холандјанина-сигурна сам да ће између Срба и Холанђана изабрати њих као божији народ-сасвим логично и природно.

Значи, једног терета и заблуде смо се ослободили.

Много година пре него што сам, игром судбине, следећи свој животни пут завршила у Америци, један мој пријатељ ми је често говорио: “Све своје са собом носиш, запамти то”, и запамтила сам, не што сам хтела, јер морам бити искрена, није ми тад баш било јасно шта писац жели да каже, али верујте ми, толико пута сам се на својој кожи уверила колика је истина и мудрост у једној малој реченици саздана… То ми је говорио, када би ја, млада и разочарана, маштала да одем негде, да започнем нови зивот, далеко од тадашњег окружења, мислећи да би ми можда друго поднебље више пријало.

Одговор је увек био исти:“Све своје са собом носиш”…

Да би ви који читате имали праву слику о ономе о чему желим да пишем, морамо да почнемо од почетка. Тако ћу ја овај пут да вам предочим “костур приче”, да би сваки следећи сегмент био јаснији.

Дошла сам у Америку са 29, срећно удата, без игде иког свог. Формирана личност, везана јако за своју породицу, знање енглеског на нивоу деветомесечне бебе, укратко, гадне године за прилагођавање. Ако још узмемо у обзир да ми је Америка била не баш тако драга земља (једном сам, гледајући толико њихових филмова, рекла свом оцу: „Ако је живот тамо пола као у овим филмовима, они су луди 100%)“…

Била сам ту…Око мене странци, туђи језик, широке улице препуне аута, нигде људи…После сам видела да су људи који ходају, у тржном центру, викендом у парковима. Идемо да купимо нешто обично, сладолед на пример, седамо у ауто и возимо се бар 3-4 минута до продавнице, близу је стварно, али морамо аутом, јер нам треба пола сата пешке тамо и овамо…Хоћемо у посету пријатељима или они нама, минимум 3-4 сата вожње, а они су нам стварно близу-онда је то планирање, кретање у петак после посла, евентуално рано у суботу и сл. Да би се видели са њима за викенд.

Ово вам пишем да бих вам даочарала праву слику, а касније ћете видети зашто је овај део битан, ова земља је толико велика и пространа да је све далеко (нашим аршинима мерено), и за све ти треба дупло више ВРЕМЕНА.

И управо је ово највећи разлог за начин живота који је толико другачији од нашег, ВРЕМЕ…

Време да се дође на посао, са посла, код пријатеља, у куповину, за било шта треба више времена јер је све далеко, широко, богато, пространо, да –али и далеко.
Велика је то била промена за некога ко је 29. година живео у комшилуку где се сви знамо, пијемо кафу заједно, поготово у детињству, времена је било на претек, и за играње, и учење, и дружење. И после, кад сам радила са дивним колегама, увек је било времена после посла за шетњу, кафицу и остало.

Нисам волела што сам овде. Патила сам. Из ове перспективе, све ми је тамо, у Србији, деловало још лепше, и топлије, и драгоценије. Осим свог мужа, ништа овде нисам волела, људи су ми били хладни, паркови превише чисти, људи су се смешкали, превише и то, шта има да ми се смеје, ни не зна ме, када бих се извињавала за лош енглески-они би ме тешили и рекли:“Зашто, ваш енглески је одличан, ви сте за мене херој, ја не знам како бих ја учила други језик да морам“ …Када бих отишла у куповину, сви су били толико љубазни, а опет ненаметљиви, да сам и то сматрала неком теоријом завере, мислила сам, ови морају да се смеју, сигурно их снимају и после им прете да ако се не смеју…неће бити добро!

НИкад ми нико од Американаца ништа ружно није рекао о Србији (зато наши јесу), неки додуше, нису ни знали где је, а они који су знали, ништа нису коментарисали, ни ружно ни лепо и то ме нервирало:“Имају ли они своје мишљење“, питала сам се? А тек код доктора…е ту су стварно толико били љубазни, да сам била већ сигурна да им несто фали!
Пролазиле су године…Ја сам амбициозна, таква ми је природа, и моја амбиција је овде наилазила на руке које су је примале у топао, пријатељски загрљај, бодрећи је, тешећи је да иде даље, да она, моја амбиција то може. И ми смо, заједно, доста тога учиниле и постигле. Без веза и везица, без давања пара за посао.

Надам се искрено, да оно о чему ћу сад писати, већина од вас није доживела, јер није пријатно. А опет, за нас који смо то доживели-само ми знамо колико је то фантастичан, ослобађајући, препорођавајући осећај слободе и новог стадијума живота-питате се онда, ста није пријатно?
Онај осећај кад дотакнете дно, уствари не ви, него комадићи вас самих, комадћи у које сте се раставили као нека слагалица од 10000000 делова, јер више не знате куд идете, И зашто сте овде, и чиме сте заслужили да се бас толико мучите, и онај ћошак из којег више нема излаза, онај пепео у коме сте се нашли јер је све сагорело у жељи да нешто промените…Ох, толико је све бесмислено да почињете да осећате физички бол и умор који вас, не успава, него онесвести…

И онда се пробудите из те несвести, препородјени, и да, сви делови слагалице су ту, перфектно ПРЕСЛОЖЕНИ, тако да сад имамо једну нову, свежу, сасвим другачију слику у коју смо се преобразили-тај осећај је непоновљив и не чест, фантастичан, као што само нови живот и рађање може бити. Осећање да сте победили самог себе зарад нечег бољег за себе и људе које волите је неописив, и онај физички бол је сад онај сладуњави осећај задовољства који вас преплави изнова, ево и сад се смејем док покушавам да опишем шта ми се десило. Као Феникс из пепела, ја сам полетела и почела да живим нови живот и погледала ову земљу другим очима.

О животу овде, о животу, уопште, о дивним људима које и даље упознајем, нашим људима и Американцима, о не тако дивним-настављамо следећи пут ако вас занима.

ИЗВОР: zivotjesamoigra

MD MONTEL