Приче из Америке, наставак…

KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Јесам, ставила сам осмех на лице, јер је заиста велико задовољство писати о нечему што ће неко прочитати и можда се препознати у мојим причама, можда неће, некоме ће се допасти, некоме баш и неће-али у томе и јесте лепота, у различитости, а највећа је лепота радити нешто у чему баш уживаш, у чему видиш смисао-а то се мени управо дешава-пишем, пишем са надом да ће нека моја мисао, или искуство дотаћи ваше срце, мисли или душу, ненадано вам помоћи да решите неку дуго нерешиву дилему, или Вам помоћи да боље схватите себе, своје жеље, шта би волели а шта не…

Искрено, Ја ћу бити пресрећна и ако се ништа од тога не деси док читате моје приче-али под једним условом- да вам је бар забавно док исте проживљавамо заједно…

Наши људи овде… Представићу их у две супротне групе, црно и бело, иако нас највише има “негде између”, колико има нијанси између црне и беле. А има доста и типичних представника и прве и друге групе.

Прва група-Живе и раде, довољно су дуго овде, а такви су типови личности да себе више не виде нигде друго него баш у Америци. Све им у Америци одговара и начин живота, и послови и људи, толико су се сродили са овим “системом”, да и кад оду у посету кући, у Србију или Босну или Црну Гору-кажу, све је то ОК, али нема Америке нигде!

Чак, што су тамо, кући, као млади волели, више у истом не виде смисла, и често замерају својим пријатељима и рођацима што се нису баш нимало променили у ставовима, начину размишљања за претходних 20-25-година. Када дођу са било ког путовања, не само из домовине, и када им на аеродрому слузбеник каже “Welcome home” (добродошли кући), они заиста осете радост у срцу што су се вратили кући-јер то је истина, они овде живе и њихова, не само кућа, него  и топли дом су овде, толико воле свој живот у Америци-да понекад имају осећај да су се ту и родили, иако већина нису.

И одмах ћу вам рећи, овој групи наших људи је најлакше и најлепше овде, јер живе где воле и где им одговара, максимално су искористили школски систем, могућност напредовања, промене посла ако им претходни посао није одговарао (о школском систему и социјалном животу ћу други пут детаљније), испуњава их срећом осећај да поседују своју кућу или стан (и нека је на кредит, такав је систем), у стању су да приуште себи и својим породицама пристојан живот, одмор и још понеко путовање-све у свему, они живе живот пуним плућима, срећни су и велики постотак своје среће они дугују овој земљи јер им је пружила могућности које било где друго никад не би добили-поготово не у својој домовини.

О животу овде, о животу, уопште, о дивним људима које и даље упознајем, нашим људима и Американцима, о не тако дивним-настављамо следећи пут ако вас занима.

ИЗВОР: zivotjesamoigra

MD MONTEL