Приче из Америке, наставак…

Kolubara
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Друга група – Да, и они живе и раде овде, исто као и наши људи из прве групе, али за разлику од њих, они не виде ни делић задовољства у већини ствари које људе из прве групе испуњавају; уствари, све оно што прва група сматра за највеће разлоге своје среће (везано за живот овде) – материјална сигурност породице, добар посао, напредовање, могућност да се школује и у познијим годинама, пристојан живот-ова група једноставно не доживљава тако.

Јесте, можеш да идеш у школу и са 40-а, шта ћу ја у школи сад, моје је прошло, каква школа, неће мозак да памти… Добар посао – “Какав ми је то посао, ради, ради и само ради-мисле они ми смо наивни-овамо ти дају све – а уствари ти узеше све, нико се више ни са ким не дружи. Еее, а тамо код нас, лепо, ево ја сад кад сам био (била) – пуни кафићи, људи опуштени, нигде не журе, па није ни да немају као што се прича! Нема нашег народа нигде…

Добро, јесте се и тамо мало променило, али гради се, возе се добра аута… ”Често ћете такве коментаре чути од њих…

Американце доживљавају као најчуднију врсту људи-хладни, свако себи плаћа рачуне, а тек као родитељи – код њих деца чим напуне 18 – одлазе од куће, какав је то родитељ! Кад се они врате са било ког пута назад у Америку, а нарочито из домовине, и кад им службеник на аеродрому пожели добродошлицу кући (јер, о томе ћу у следећим причама више, и они као и ови из прве групе имају америчко држављанство, углавном) – они уздахну и осете тугу у дубини срца – јер су они управо од куће дошли и овде су зато јер морају бити – и њихова вечна жеља је да се врате и живе поново у својој домовини. И то је у реду, нека свако себи испуни своје жеље.
Овде сам застала…

Имам идеју! Волела бих да у свакој новој причи раскринкамо по једну заблуду! Нека у овој причи буде – Морам, не може другачије! Ништа се не мора! Поготово се не мора бити негде ако вам се не допада – ту сте, јер, ако ништа друго, имате интерес да будете ту. У овом случају, не волите да живите у Америци, али сте ту јер зарађујете боље него што можете у домовини, или сте на специјализацији на неком овдашњем колеџу – значи, ту сте зарад неког свог личног циља, интереса. Нико вас није приморао да ту будете.

Још је једна заблуда је разбијена!

Ја, лично, мислим да би нашим људима из друге групе много лакши живот у Америци био када би признали себи и прихватили чињеницу, да им је ова земља, макар материјално, дала много више него што су могли икада игде остварити. Када би то схватили и прихватили, имали би мање ружно мишљење о овој земљи. То говорим из личног искуства, тако да ми нико не може рећи да не знам о чему говорим, знам ја одлично, јер сам била тамо где су они сада, али они још нису дошли где сам ја стигла!

Равноправна са ове две је и трећа група људи који су негде између, наши људи који покушавају да узму добро и од прве и од друге групе – мислим да и сама припадам негде између. Да вам ову групу дочарам кроз себе саму и мој живот овде. А доста нас је, млађих и мало старијих у овој групи, ја мислим да године са овим немају пуно везе, све је ствар личности и шта вама, као јединки више прија. Овде ћете наћи једног 70-годишњака који се боље прилагодио животу овде, него неко са 30 и обратно.

Признала сам вам да у почетку ни ја сама нисам била срећна, и ја сам маштала да ће се десити неко чудо, па ћемо се вратити у Србију и живети срећно и задовољно до краја живота.

И сад ћу бити искрена и признати вам да сам срећна, да уствари никад срећнија у животу нисам била а још сам у Америци. Срећна сам јер имам дивну породицу, здраву децу, поред себе не могу замислити ниједну другу особу као партнера него свог мужа -ја се понекад запитам да ли сам заслужила оволику срећу.

А још сам у Америци.

Радим посао који као тинејџерка нисам могла ставити ни на 20-то место на листи омиљених ми занимања али се испоставило да ми посао лежи, маштала сам да будем профессор језика или психолог, ја сад у сарадњи са мојим клијентима, радећи мој посао, сваки дан будем мало учитељ, мало психолог и фантастично је и за њих и мене.

И још сам у Америци.

Радим са добрим људима (имала сам среће) углавном Американцима, а имам и пар наших (пуно наших људи живи у мом граду) и не могу вам рећи са којима боље сарађујем – са нашима имам оне неке интерне шале, које само ми разумемо а са Американцима имам однос пун поштовања и доста су ми помогли, од учења језика, посла самог по себи и да, шалим се и са њима, наравно и они знају за шалу и смех, некад се баш добро зезамо, а некад имамо толико посла да се честито и не видимо – то је нормално, и овде, и свугде где се ради.

Ја сам овде научила да се не може имати ако се не ради. НИје ли то нормално? Мени јесте, чак ми је нелогично да нешто пуно имам, а не радим скоро ништа! Радећи, толико тога научимо, о људима, о себи самима, о другим културама – да ја рад не доживљавам као терет (наравно да понекад пожелим да сам кући са породицом него на послу), али на крају могућност да радим, учим, напредујем и зарадим, ја доживљавам као благослов а не терет.

О животу овде, о животу, уопште, о дивним људима које и даље упознајем, нашим људима и Американцима, о не тако дивним-настављамо следећи пут ако вас занима.

ИЗВОР: zivotjesamoigra

MD MONTEL