Приче из Америке, наставак…

Kolubara
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

И опет се враћамо на почетак, све своје са собом носиш, што је некоме лепо то исто неком другом, баш, не ваља! Тврдим одговорно, јер то се првој мени десило, ја сам била и онај први и други али све зависи шта желис, какав живот замисљаш а да је баш по твојој мери, како се поставиш у одређеним ситуацијама и колико си спреман на промене.

Промене у животу почињу од мењања себе а не људи око тебе, ако смо искрени са самим собом, наравно!

Жив сам пример за то, шта сам вам рекла да нисам волела што се људи смеју превише? Нисам волела јер нисам на то навикла, код нас (у моје време), ретки су били трговци који, кад им затразиш трећи пар ципела за пробу и даље имали осмех на лицу (већина га изгубе код другог пара), разумем ја и њих, како да се смеје, кад ради само за стаж или малу плату), зато ми је било чудно што се овде углавном смешкају а од непознатог увек зазиреш…

С’временом сам уствари, почела да увиђам да то није нимало лоше. Не волимо ли сви да видимо насмејано лице више него смркнуто?

Самој себи сам дража насмејана него смркнута, неке студије кажу, да, и кад се смејете “реда ради” јер вам је природа посла таква, и тако се смејте неко време, почињете да се осећате боље, јер пријатношћу и смехом изазивате позитивне емоције код оних са којима радите и расположење расте на обе стране. Немојте сад мислити да ја заговарам смех по сваку цену, то је једноставно немогуће али кад год имамо шансу за осмех – насмејмо се – добар је осећај а тек од срца кад се насмејемо – ништа лепше од тога!
Ја не осуђујем ни прву ни другу ни трећу групу – ко сам ја, или било ко други, да судимо некоме? Ја сам и даље у љубави са својом земљом, то је посебна и непролазна веза (бар за мене) знамо сви како се воли свој народ и обичаји и поједини градови, неке наше навике и ма где били то нам је у срцу – тако да ја не могу да кажем да у Србији или Босни или Црној Гори више ништа не ваља, да је све лоше – не могу, јер тако не мислим. Обожавам своју земљу, то схватите тек кад одете из ње, моја љубав није заснована на интересу и седењу у кафићима, могућношћу да радим мало а да имам пуно (мени то није ни лепо ни нормално), не волим неке ствари – тачно је, не допадају ми се, али опет, моја љубав према мојој земљи није заснована на томе и док сам жива испуњаваће ме неке ствари које само тамо могу да доживим и проживим, које немају цену.

А опет, не могу ни да причам лоше о земљи у којој сад живим. Како да причам, кад сам баш захваљујући том “хладном систему” прихваћена као једна од њих (морам вам испричати о различитостима и једнакостима и супротностима овде у једној посебној причи), радим бољи посао него неки, како ми то волимо да кажемо “рођени Американци”, завршила сам пола факултета радећи, кад сам напунила 36 година (што је био један од мојих снова), захваљујући овдашњим докторима добили смо 3 дивне деце, кад је било скоро извесно да их никад нећемо добити (не кривим никога, али у Србији то нисмо могли приуштити) и тако остварила свој највећи сан – како могу лоше да причам о земљи где сам све то доживела???

Није било лако – а све вредно знамо да се не остварује лако. Радећи у овој земљи помогла својој породици, нећу вам детаљисати, није ни важно али смо усрећили своју породицу чинећи нешто јер смо били у могућности живећи овде, у Америци – како да будем нечовек и причам лоше. Како смо онда живи овде толике године ако баш ништа не ваља?!

Што каже мој син – “То није лепо, а није ни културно” – а ја додајем није фер и поштено, да лажемо, прво себе па и друге око себе!

Све у свему, заиста све своје са собом носимо!

Поента мојих прича је – треба бити фер и поштен, а све друго је нормално – нити је за свакога Америка и то није срамота признати – хвала, нисам ја за овде, сваког негде чека срећа и треба за њом ићи, испунити себе тим осећајем јер кад смо срећни, усрећићемо и друге око себе.

Није за сваког ни Србија, Босна – иако се тамо можда родио – ни то није ненормално ни лоше, неко се једнотавно боље осећа у иностранству. Исто тако, не можемо ни осуђивати наше људе који су овде срећни – они су своју срећу пронашли, требало би да се радујемо због њих, битно је да смо срећни и испуњени – а где, није да није вазно – али као ово прво – заиста није.

Ако живимо живот који нас испуњава, ако смо окружени људима који нам пријају, ако на крају дана осетимо топлину дома са својом породицом – да ли је заиста битно на ком се крају света налазимо?!

Тачно је то, да сва драга лица не могу бити у сваком моменту са нама и око нас али, као и у свему у животу и овде морамо бити свесни шта је приоритет, не могу ја лишити своју децу и нас, мог мужа и мене, живота достојног човека само да би живели где смо се родили, то је сулудо и себично, једноставно је тако, признали неки људи то или не-то је истина!

У следећој причи ћу вам, из свог угла, покушати дочарати оне разлике у стилу живота, нас и Американаца – то ме често питају кад сам у посети Србији – мислим да ће вам бити занимљиво и сигурно ћете сазнати несто ново и интересантно и можда се опет изненадите, јер тако нисте замишљали!

До следеће приче, шаљем вам велики, топли поздрав из Iowe!

ИЗВОР: zivotjesamoigra

MD MONTEL