Овде вријеме брже тече…

KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Први пут је увијек посебан… Тако је И са доласком у вољену земљу први пут након, рецимо, 2 године проведене на другом континенту, без могућности да дођеш кад желиш.

Други, трећи пут – већ је другачије…

Треба ипак, кренути од почетка…

За некога ко лудо воли своју земљу И свој народ, ко је поносан због тога ко је, шта је И одакле долази – посјета “кући” је прилично важан догађај. Сањаш, масташ – кога прво да загрлиш, гдје мораш да одеш “док си ту”, шта никако не смијеш да пропустиш, у тренутку се претвориш у неку врсту “пројек’т менаџера”, па у свој пројекат, посјету домовини, претвориш у немогућу мисију, јер у 2-3 седмице направиш план И програм који ни нека звијезда са тимом људи не би испратила… Али, “зна ли жеља шта је (не)могуће”?

Улазиш у авион, још не вјерујеш…

У Европи си, није могуће…

Београд!!!!

Боше, хвала ти! Опет сам ту!
Насмијана лица оца, мајке, сестре, брата, плачемо, грлимо се, срећни смо… Диван осјећај, за ово се живи!

Гледаш И друге људе на аеродрому, па су сви некако лијепи, И весели, баш дјелују опуштени… Аеродром наш, како су га само средили, они у Аустрији треба да дођу овде, код нас, И копирају неке дивне идеје…

А И онај у Лондону – наш је 100 пута љепши, а ми тако мала земља…

*Молим своје читаоце да узму у обзир, ми овде, И иностранству, поготово отиШли не тако давно, имамо мало појаЧану дозу припадности земљи, народу, понекад док се возимо, иако И среЋни у новој земљи, ми се расплаЧемо кад Чујемо омиљену нам пјесму, није то пјесма – она нас само врати на неко мјесто, у проШло вријеме гдје смо некад били среЋни, И слике саме крену… Знамо ми колика је радост кад нпр. Ноле постане број 1, И лијепо сте се радовали на Тргу, прелијепо, али ви сигурно не пуШтате себи тај снимак, Чак И послије пар година, Чисто да се подсјетите колико је вас народ весео И радостан, И како, нико, ама баш нико у свијету, не зна нешто да прослави као ми!  И пустате себи тај снимак замишљајући себе у тој маси како слави – УЖИВО, на тргу! И показујете колегама Американцима какав величанствен дочек је Ноле имао у СВОЈОЈ земљи! Тако, ако помислите да ја мало преувеличавам нашу љепоту И посебност – то је од тога… Нама овде, све делује љепше, нама постане посебно оно што је вама, кући, нормално, И у реду је ако не разумијете шта нам је одједном, ми вас разумијемо, до јуче ни ми нисмо примјечивали неке ствари – бар овакви као ја…*

Да вам дочарам, питала ме комшиница, какви су ми утисци, одговорила сам да  ми је све недостајало, јесте, доста се изградило, само ми је Београд некако прљавији, кажем ја – “Шта се десило, није овако било кад сам отишла?” Насмијала се слатко – рекла ми је да исто овако било, само сам ја заборавила…

Сад кад дођем, другачије је, некако, као да се та удаљеност смањује, толико нас је напољу, да више није тако тајновито И битно кад неко живи у иностранству, али прије 13 година ипак је било мало другачије. Сви су пуни питања, како је, шта је, како сам се “снашла”…

Јеси ли научила језик, шта радиш, како Американци са тобом кад нешто не разумијеш? Благо теби…

Јели те било страх ово, или оно (углавном везано за језик, посао)? Идеш у школу? Па како, разумијеш ли? Аха, тако значи…

Па фино…Овдје све исто, видиш И сама…

Нисам смјела ружно рећи ништа, ни да ми је тешко, ни колико ми фале, ни да их често сањам, шта год бих поменула да ми недостаје, гледали би ме саосећајно, као да разумију, И породица, И пријатељи, али И неко чуђење у очима, као да кажу, Боже, о чему ова прича, умјесто да буде срећна што је тамо…

И онда иде оно – Јесте… Али нека те тамо, благо свакоме ко је отишао, добро, фале ти твоји, али, хеј, овде би 90 % људи платили да оду у иностранство… И онда учутиш, јер видиш да то не допире до њих, И да не би испало да се залис, ућутиш, И гледаш их, упијаш сваку пору, И интересантно, ни не нервирају те, чим помислиш да их нећеш видјети за 1, 2, 3 године – све им у моменту опростиш… И кажеш у себи, нормално је да не разумију, нису доживјели…

Наши људи (већина, увијек морам да се оградим да нисмо сви исти) имају тенденцију да виде само оно што желе да виде, чаробна формула гласи:

Иностранство=спас=зарада=лагодан живот=једино рјешење!

Наравно да овде има више могучности за све то, али се заиста И ради да би се то остварило, И једноставно речено, већа је дисциплина, што је мени у реду, али већина наших људи који на такав начин размишљају о иностранству – често се разочарају, И баш они што су највише маштали да дођу овамо И да се “спасе”, послије највише пате И маштају о повратку у отаџбину. Додуше, таквом њиховом размишљању су допринели И они људи, који кад из иностранства дођу кући, па се разбацују цифрама И колима И причама о успјеху – а никад не кажу искрено колико рада И труда И одрицања треба за све то! Мени рад И учење никада нису били проблем, мени је недостајала моја породица, земља, људи…

Неки људи једноставно не воле да раде превише, И тешко им пада овај систем зивота. Исто тако, имате доста наших људи овде, које као да су у Србији И Босни жигосали па не помишљају да дођу ни у посјету! Свако има неке своје разлоге И приче, ваљда
то тако треба да буде…

Први пут кад сам дошла кући, било је љето, узаврело И лијепо, не могу а да не поменем, препуне улице лијепих И дотјераних људи, радост пријатеља И родбине који те изненада виде на улицама Београда, Бијељине, Будве…

Једни, срећни што ме виде, са потајном надом да ће отићи И они, други, срећни да се видимо, задовољни својим животом тамо – ја, срећна што сам са њима, тужна што морам назад пребрзо…

А да се не лажемо, било је И оних који су се промјенили, који су мој одлазак у иностранство схватили, само они знају како, они чија сам очекивања изневјерила, оних што замисле у својој глави како И шта, па ако те скривене жеље не испуниш – готово, као да никад ништа вриједно није било међу нама! Не као, схватиш да И није,
нажалост…

Неке везе, породичне И пријатељске, стотине Америка не могу промјенити, а неке сруши И чињеница да ниси донио оне витаминске таблете што производе само тамо; од неких те удаљи критика како ово, ред је био оно, а у теби све ври, јер ионако ниси испунио ни пола од свог чувеног пројекта “повратак кући”, И никада није довољно времена за највољеније…

Тако је било први пут – са неким људима само наставиш гдје си стао, са неким се тотално погубиш, нити они разумију тебе И твоју “новонасталу ситуацију”, а ни ти сам не разумијеш шта се десило па се одједном никако не налазите на “истој страници књиге”, ма о чему причали, о тамо, о овдје…

Заболи, није свеједно, али као што један добар човјек поништи 100 лоших – тако И та разочарења исчезну, И кад једном схватиш на чему си са појединим људима, И шта очекују од тебе, поставиш се тако да више не заболи…

Са другим И трећим доласком све је другачије – научила сам да боље пројектујем вријеме кад идем кући, у међувремену се издешавало толико тога, сад ми је  кућа И овде И тамо, што је велики напредак. А посјета домовини – И даље је један од важнијих догађаја у мом животу – И тако ће бити док ме има, И док живим – моју љубав према земљи И мом народу неће промјенити ни негативни појединци, ни лоша политика, ни економска ситуација – чиним колико могу за свој народ И молим се за спас И мир – свима нам то треба – И нама овамо, И нашим људима кући. И да, промјенило се свашта – али увијек желим да се вратим, напуним душу оним што ми фали овде – И идем даље, ужимам само добро од живота из земље из које потичем, И ове у којој живим – исто је И са људима…

MD MONTEL