KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Мислила сам да ће вам се моја друга прича још више допасти а изгледа да нисам била у праву, уствари, можда вам се и допада, само што неки од вас још нису спремни да сагледају ситуацију из овог угла…

Ништа страшно и ништа ново, ионако за све ствари у животу треба сачекати право време. Тако ћемо и ми-ви и ја-оставити “вруће” теме за касније, кад будемо спремни… а ја ћу вам сад причати о неким стварима које мене стварно фасцинирају овде… Мало су и смешне, а сигурно су интересантне, а тичу се и наших људи и Американаца. Морам да поновим, Америка је толико велика и пуна свега и свачега, није исти живот у великим градовима и у оним мањим, није исто ако живите у Ајови или Калифорнији-наглашавам то јер су моје приче ипак моје лично виђење ствари и догађаја…

Знам да су се и код нас границе помериле и да се ствари мењају, али је увек битно било коју си средњу школу завршио, сад је то који факултет си завршио, да ли радиш “у струци.” Кад заврсиш факултет, поготово пре 20-ак година, успех би требало да ти је загарантован, добитак “сталног” посла битна ставка увек била и остала…

Ако се, недај Боже деси да прекинеш школовање-готово је све, ти си своју шансу пропустио, ту је крај…

Ако некоме понуде да ради посао који није “у струци”, поготово ако су мало веће школе завршене одмах реагују:” Не,не, то не долази у обзир, па нисам ја 5 година свог живота учио и мучио се да сад радим у киоску, или у пекари.” Како је само неко имао образа тако нешто и да вам понуди…Срамота…

Овде је опет све супротно што се школе и посла тиче… Ништа није срамота радити, битно је да својим радом можете да издржавате себе и своју породицу… Ако сте из било ког разлога морали да прекинете школовање-ништа није готово и никад није касно да се вратите у школу-е то ме фасцинира и данас након толико година проведених овде! То је стварно диван осећај, кад знате да можете и у 40-ој И 50-ој да се вратите студирању, и нико вам неће рећи да сте полудели, него ће вас подржати и рећи вам –Браво!

Школовање није јефтино, али је свима доступно. Ако немате богате родитеље да вас финансирају-узмете кредит за школовање који после сами отплаћујете. Овде је нормално да радите током школовања и деца из богатијих породица раде, бар за свој џепарац…

И тако уче да ништа није загарантовано, да за све треба сам да се потрудиш а не да ти целог живота леђа покривају родитељи. Зато се њихова деца раније осамостаљују, живе сами или са цимерима, вршњацима, деле станове, рачуне, обавезе… Мој бивши директор, први човек компаније за коју сам радила, поносно би на састанцима причао како је одрастао на фарми, сам финансирао факултет, радећи, јер родитељи нису били у могућности да помогну. Први посао му је био на бензинкој пумпи, па у ресторану, прање судова и чишћење столова, без скривања, улепшавања а и зашто би, ништа није украо, проневерио. У Америци је нормално и логично да почнете од почетка и од дна, да би после ценили сопствени успех и рад.

Пре пар година мој колега, који је тад имао 22 године, питао ме (и замолио ме да се не увредим ако греши) да ли је код нас неки обичај да се деци купују скупа аута- ауди, мерцедес и слично (пошто овде аута возе сви, чим напуне 17, јер градског превоза нема, или има врло мало), зато што, како ми је објаснио, сва наша деца коју је познавао у средњој школи возе скупа аута… Код њих је ауто потреба, ако родитељи имају новца да ти помогну, одлично, ако не, купује се најповољнији и безбедан ауто за некога ко је тек почетник…

Питао ме још како се родитељи не плаше да купују тако “јака и брза” кола за неискусне возаче… Рекла сам му што сам најбоље умела, да наши људи воле европска аута, да ми волимо да заштитимо и размазимо децу (по оној “кад нисам имао ја-нека бар ужива моје дете”), да знам људе којима дете тачно каже који ауто жели, па се родитељи труде да и ту жељу испуне…

Из куртоазије је климао главом као да разуме али искрено мислим да ме није схватио али га је било срамота да ми призна.

Са друге стране, толико је наших људи овде успешних, да не бисте веровали шта су људи својим радом и знањем постигли, кажем радом и знањем јер знам како су и са чим дошли овде. Наравно да има и оних, наших и Американаца, који нису све стекли својим знојем али ја о њима не желим да причам, прошто зато што мислим да се о њима прича и пише превише, много им је простора дато, и жао ми је, али у мојим причама за такве места нема!
Млађа генерација наших овде је углавном усмерена на школу и срећна сам и поносна кад кажем колико је наше деце завршило добре школе и имају фантастичне послове а имају 25-30 година. Ово је земља великих могућности и ко је на време то схватио и прихватио-много је и направио!

Још има дивних људи и дивних породица који су задржали оно највредније и најлепше из наше традиције, богатог духа и васпитања, а опет, отворили су се и за могућности које пружа Америка. Лично познајем пуно младих који су дошли овде са 5,6,8 година или се родили овде и са којима ћете се испричати на беспрекорном српском, а на свом послу су експерти на енглеском без акцента, цењени и поштовани. Ти млади (и старији) људи су нада и вера да се може живети успешним животом у далеком свету и у исто време бити чувар оног највреднијег у нашем народу-и никад не заборавити ко смо и одакле долазимо.

Нажалост, пуно је и оних који су се, негде успут, погубили и загубили-али они нису наша тема, погубљених и загубљених свуда има. И за њих није касно да се врате на прави пут уколико то желе. Нека то буде заблуда коју ћемо раскринкати у овој прици: “Никад није касно вратити се у школу, на прави пут, правим људима И вредностима.”

До следеће, мало другачије приче-Велики, топли поздрав!

ИЗВОР: zivotjesamoigra.com

MD MONTEL