Ален и Влада: У Гоблинима никад није постојало „нећу“ и „не могу“

KOLUBARA Brčko

Гоблини су бенд којег је спојио један рат, а раздвојио други. Између њих, дакле између 1991. и 1999. године, свирали су непрестано и свуда, одржавајући тако живима не само себе, већ и највећи део рок сцене у Србији. Десет година касније поново су се окупили и како сада ствари стоје – немају намеру да се зауставе. И не треба! У разговору са Аленом и Владом, у Голубовом стилу, прелећемо преко целокупне биографије и дискографије бенда, атерирајући пред врата новог албума који је у најави.

-Након одвојених долазака у Србију почетком деведесетих, вас двојица се проналазите пуким случајем. У потпуно непознатом граду почињете да се оријентишете, да живите и да свирате. Шта вас је навело да поново оформите бенд?

Требало је остати нормалан у ненормалним временима и условима. Кад смо се срели – никога нисмо познавали у новом граду , схватили смо да у лудилу имамо само један другога, а једино шта смо волели и знали је било да свирамо и правимо нашу музику, јер смо то исто радили и у граду Карловцу из ког смо дошли у Шабац. Полако смо упознавали људе и ни једног тренутка нисмо помишљали да одустанемо од „наше приче“. Голуб је постао прво наш другар, члан екипе, а онда смо заједно кренули у Гоблине.

-Пре уласка у Гоблине Голуб се никада није бавио музиком, чак није имао ни певачког искуства. Зашто сте баш њега изабрали за певача?

Нама је прво требао човек за којег смо били сигурни да ће са нама „гинути за боје клуба“ , а не неки набеђени певач који ће на првом проблему одустати. Када смо схватили да је Голуб тај лик и да има слуха, кренули смо у маратонске пробе од по 6-7-8 сати дневно и врло брзо је Голуб прескочио много степеница одједном. Као што смо и мислили, стојички је издржавао критике, савете и радио са нама крвнички са истим жаром и жељом, и наравно да је постао врло убедљив певач и фронтмен.

-Ваш први албум је сигурно последњи хрватско-српски музички пројекат, у буквалном смислу те речи. Његову другу страну чиниле су песме које су настале у Србији. Можете ли да испричате нешто више о околностима настанка неких од њих?

Песме су одраз наших живота, доживљаја, ситуација и у великој мери су аутобиографске. Када се затворимо у просторију за пробе, губили смо појам о времену и бежали од лудила око нас. Све што нас је мучило, притискало, лудило које смо хтели да критикујемо. То је нама увек и био смисао Р’н’Р – а.

-Након успеха на фестивалу „Бржи бендови Србије“ 1995. године почиње доба вашег успона. Из концерта у концерт, из места у место, свирали сте неуморно и крчили пут не само себи, него и другим бендовима. Са киме сте тада најчешће делили бину?

Атхеист Рап, Џукеле, Бјесови, Новембар, Звонцекова биљежница… Било је много бендова и сигурно бисмо у набрајању неког заборавили. Поента је била да смо сви у истој причи и да морамо да будемо сложни. На првом месту, били смо другари. Чим би неко свирао у неком новом граду или клубу, одмах је прослеђивао контакт осталим бендовима и прича је полако расла. Ми смо све то радили најбоље што можемо; анализирали, планирали и ишли у градове. Све што нам је требало био је утикач за струју. Знали смо да на терену морамо освојити публику и свирали смо много, жестоко и бескомпромисно.

-У то доба били сте један од многих провинцијских бендова, панк бенд из града који је синоним за вашар и народњаке. Свирали сте изузетно много. Да ли сте морали толико да се трудите јер нисте били из Београда или постоји неки други разлог?

Ми никада нисмо размишљали да ће нам се нешто десити онако случајно. Врло озбиљно смо схватали наше свирање и сав логистички посао око промоције и организације концерата. У Гоблинима никад није постојало „нећу“ и „не могу“, него само – „како да решимо проблем „. Ми смо наш хоби и љубав хтели да дигнемо на онај ниво да само то радимо у животу и ништа друго, знајући да ћемо много концерата одсвирати док не постанемо најпре усвиран бенд, а касније и бенд који је публика прихватала све више. У најгора времена – од наше двадесете до тридесет и неке године, нама је било сјајно. Имао си екипу другара и радио си једину ствар која те занимала у животу – свирао, путовао, уживао.

-Свако ваше издање има у позадини неку причу, околности у којима је рађено, као и реакције које је изазвало. Истините приче – довољан за почетно скретање пажње медија, У магновењу – најпродаванији и најуспешнији , Ре Цонтра – најзрелији и продукцијски најскупљи. Како бисте ви окарактерисали ове албуме?

Сваки албум је у тренутку настајања био прича за себе и огледало стања у нама и око нас. Сваки човек у бенду је давао неки зачин и атмосферу и хвала им на томе. Магновење је развалило – публика нас је открила и масовно почела да нас подржава, а Рецонтра која је продукцијски била много квалитетнија, изашла је кад је било бомбардовање и то је несрећа тог албума. Тим песмама је требало времена да дођу до публике и данас се чује и види колико су трага оставиле.

-У Гоблинима су се од свих позиција највише смењивали бубњари. Међутим, сваки од њих дао је неки свој лични печат музици бенда. Фриц, Мекета, Цина и Фирца могли би се издвојити као најупечатљивији…

Сваки нови човек у бенду даје неку нову енергију и другачије дише са нама. Сви су били супер људи и другари и хвала им што су били део наше заједничке приче. Фирца је најдуже са нама и сигурни смо да ће бити до краја.

-Слична ситуација била је и са позицијом другог гитаристе. Најпре Лео, а затим Саша…

Исти је одговор као и за бубњаре – свако да неки свој зачин и печат и у том тренутку да све од себе, као и сви ми. Зато и свирамо – јер волимо. Лео се вратио у екипу и функционишемо одлично сви заједно.

-Гоблини су током деведесетих међу првим ундергроунд бендовима свирали у бившим републикама. Најпре Словенија (Љубљана, ЗГАГА фест), а затим и БиХ (Сарајево). То је била прилика да вас по први пут чују и ван Србије. Какве су биле реакције публике?

Ми смо увек имали филозофију да изађемо на бину и изгоримо од емоције и енергије. Првенствено је да ми уживамо на бини, публика то осећа и реагује . То се не може научити и исфолирати – то је кратког даха. Ми имамо неко наше лудило на бини и то су тренуци када постоји само та енергија и ништа више. Не филозофирамо и кажемо оно што осећамо. Публика се идентификује са песмама и то је то.

-Издање албума Ре Цонтра поклопило се са бомбардовањем Србије 1999. године. Приватно, то је и време у којима су чланови бенда доносили и неке животне одлуке. Шта је све утицало на престанак рада Гоблина?

Много фактора – првенствено Голуб који одлази у Авганистан . Пошто је био са нама оснивач и наравно фронтмен бенда, најпоштеније према нама и публици је било да станемо. Ушли смо у године када је дошло време да средимо своје животе колико је то било могуће у овој кризи која траје предуго. Створили смо породице, постали одговорнији и зрелији, али смо увек имали тај трип да би било сјајно као некад бити бенд и поново доживети концерте, студио, путовања, дружења. Успели смо и у томе иако живимо у три града у Србији, а Голуб по свету, где га посао баци. Лудило јесте, али кад имаш екипу, то је за цео живот .

-Десет година касније Голуб је долетео из белог света и Гоблини су били поново заједно. Велика радост за све фанове. Како је члановима бенда изгледао тај сусрет?

Сусрет је био наравно емотиван и сви смо прштали од позитивне енергије. Једва смо чекали да поново засвирамо заједно. Када се десио тај моменат, знали смо да нећемо поново тако лако стати. План је био да се одсвира неколико опроштајних концерата, а ево нас сад 9 година касније. Изашла је и „Роба с грешком“, а касније ћемо радити и на новом албуму.

-Најпре сте били сви у једном граду. Затим сте функционисали на линији Шабац-Нови Сад-Суботица, а данас Шабац-Суботица-Авганистан, Етиопија или неки други део света, у зависности од Голуба и његових мировних мисија. Ипак, све време сте заједно и функционишете. Како то постижете све ове године?

Имамо своју „базу “ и интернет без кога би било немогуће функционисати у таквим условима. Када год нам обавезе дозвољавају скупљамо се на пар дана и живимо заједно и уживамо у пријатељству, позитивној енергији и стварању музике. Цео живот смо маштали о томе и стварно смо срећни што то имамо, упркос свим околностима.

-С обзиром на то да вам енергије икада није недостајало, могу ли се фанови надати и новом материјалу Гоблина?

Наравно. Можда мало дуже траје прављење нових песама, али их има много и уживамо у целом процесу настанка новог албума, ма колико то трајало. Када будемо задовољни песмама, а има их стварно доста, крећемо у студио. Пустите нас да још мало уживамо.

MD MONTEL