Атлетика је живот који желим

KOLUBARA Brčko

Атлетски тренер из Новог Сада Феђа Камаси, након успешне каријере у дисциплинама скок с мотком и десетобој, настављајући породичну традицију, решио је да за свој животни позив одабере управо тренерски посао. Успехе које због разних утицаја сам није могао да досегне за време активног бављења атлетиком, успео је са својим пуленом Михаилом Дудашем, нашим најбољим десетобојцем икад, са којим је недавно био на припремама у Шпанији.„Били смо на тронедељним припремама на Тенерифима у Шпанији и то су најважније припреме за летњу сезону која нас очекује. Задовољлни смо, све је протекло како смо планирали и сад улазимо у такмичарски период“, кратко нам је испричао Феђа на почетку разговора у емисији „Дневна соба“.

Припремате се за неко специфично такмичење или су у питању редовне припреме за ово доба године?

У суштини увек у ово доба године идемо негде на припреме, а конкретно, најважније такмичење нам је Европско првенство у Берлину које ће бити одржано почетком августа. Михаил мора да испуни норму за то такмичење која му је услов за одлазак и то би требало да се деси 9. и 10. јуна баш овде у Новом Саду. Биће то Отворено првенство Војводине у вишебојима па је то и лепа прилика да новосадска публика види на делу и помогне нашем најбољем десетобојцу.

Поред Михаила, ту је цео тим с којим радиш?

Јесте, поред Михаила издвајају се Милица Емини млада и веома перспективна препонашица и скакач у вис Никола Мујановић. Има још деце коју тренирам и од којих тек очекујем добре резултате у будућности.

Како је тренирати десетобојца?

Десетобој је јако апстрактна дисциплина, то је као да тренирате једног спортисту у једној дисциплини, пута 10, а у питању је и даље само један човек. Постоји један моторички принцип када је у питању један микроциклус, на пример недељни, а то је да се дисциплине вежбају онако како ће се наступати, тим редоследом. Све је то јако компликовано, а примарни циљ на такмичењу је да спортиста остане здрав током свих дисциплина.

Колико се често дешавају непредвиђене ситуације, повреде и одустајања?

Математика је ипак наука која најбоље објашњава ствари, а подаци говоре да је ситуација изузетно песимистична. На 10 десетобојаца који наступе на једном такмичењу тројица то такмичење не заврше. Што значи да, кад у конкуренцији имате око 40 такмичара, њих 10 или 12, а некад и више, неће завршити такмичење што је јако висок проценат. Најчешће су у питању пехови, пошто има више дисциплина и уколико у једној не остварите пласман немате никакву шансу за добар резултат. Такође, огроман је и број повреда, опет због великог броја дисциплина повећава се и ризик од повреда.

Дакле, сваки резултат има своју вредност и њихов коначни збир даје укупан број и пласман?

Јесте, тако је. Сваки резултат има одређени број бодова и након завршене сваке дисциплине ти бодови се сабирају и тачно се види где се ко налази у пласману. У свему томе јако је битна константност. Једино тако се може направити добар резултат.

Како се бирају десетобојци и одаберу да ће се тиме бавити?

Десетобојци су јако ретки. Михаил се појавио после дуго година на нашој сцени, а да је способан за освајање медаља на светским и европским такмичењима. Имали смо деведесетих година једног момка на светском нивоу, Саша Каран је био државни рекордер, а након тога се, ето, појавио Миша. И са њим је било тако од почетка, још од малих ногу када је дошао на стадион, буквално нисмо могли да га отерамо кући. Све је хтео да проба, а могу рећи и да је сваку дисциплину подједнако волео. И то је права реткост. Једноставно, тренинзи за неке дисциплине су изузетно тешки, на пример за 400м или 1.500м су прави репрер да ли је спортиста способан да се бави овим или не. Мислим да су тренинзи за ове две диспциплине прво што би могло неког да удаљи од жеље да се бави десетобојем. А поред свега то су и последње дисциплине сваког такмичарског дана, што је још теже. Важан је брз опоравак од напора, али и од емоција, било да су оне јако добре или јако лоше. Тек након последње дисциплине другог дана можемо да схватимо шта се све дешавало. Неко толико такмичења не доживи за пар година а десетобојац преживи у два дана. Стане у та два дана некад и цео живот.

Стадион Карађорђе није више адеквтан за све што је потребно за тренинг десетобојаца, посебно за бацачке дисциплине. Како решавате проблеме, где тренирате?

Сналазили смо се и раније, када је деловало да је све ок, а ни тада није било сјајно. Сада је немогуће тренирати бацачке дисциплине пошто се на објекту предвиђеном за то гради тржни центар „Променада“ па бацање копља и диска једноставно уопште не можемо да тренирамо. Ако не можемо да радимо све диспциплине, не можемо да радимо десетобој уопште. Михаил Дудаш сада, када није на припремама практично и не живи у Новом Саду, него га само посећује, а живи у Београду и сналазимо се како знамо и умемо. У плану је да се изгради прави атлетски центар у Новом Саду, делује да ће се то и десити, али до тада нисам сигуран како ћемо се изборити и не знам како ћемо у скорије време моћи да тренирамо онако како то доликује.

Шта је све потребно од опреме да би се задовољио тренинг једног озбиљног десетобојца?

Ух, па тога има доста. Само му треба десет пари специјал обуће, јер се за сваку дисциплину користе различите врсте спринтерица и патика. То је само један минималан проценат свега што је потребно. Поред тога ту су реквизити, мотке за скакање, дискови, кугле… У односу на све остале спортове десетобој је за класу и скупљи.

Колико је тешко стићи до врха Европе и света? Атлетски развијене државе лакше направе неког десетобојца?

Тако је и зато и јесте Михаил Дудаш један редак и позитиван пример. Наша атлетика се у суштини своди на пар имена. Ту су свакако Ивана Шпановић, Михаил, Асмир Колашинац а наше место на великим такмичењима укупно никад није изнад 15. места. Много је лакше, наравно, у развијенијим земљама где су све дисциплине подједнако развијене и постоји систем, па је и објективно очекивати да ће настати добри десетобојци.

Што се тиче твоје тренерске каријере, радио си и у иностранству али си ипак одлучио да се вратиш овамо и посветиш се комплетно краљици спортова. Зашто?

Живео сам три годину у Дубајиу и радио као кондициони тренер у екипним спортовима. Вратио сам се у Србију зато што постоји једна одређена страст према атлетици, а сматрао сам да сам некако и дужан да вратим атлетици све оно што је она мени дала. Материјални део је био тотално у другом плану, иначе се никад не бих вратио. Испоставило се да уопште нисам погрешио и да је све то био јако добар потез. Михаил је тада успео да освоји неколико изузетно важних медаља на великим такмичењима. Ниједног момента нисам зажалио што сам направио такав потез.

Причали смо много о твом тренерском позиву па смо мало заборавили на твоју атлетску каријеру које је такође била пуна успеха?

До краја јуниорског узраста бавио сам се скоком с мотком, а онда ме је привукао вишебој. Ни резултати које сам остваривао у мојој дисциплини нису били онакви какве сам зацртао и желео. У десетобоју је све то кренуло узлазном путањом, али како причамо о средини деведесетих година утицали су разни негативни фактори, стање у држави, ратови, тако да сам решио да престанем да се активно бавим атлетиком.

Можда је требало раније да се посветиш десетобоју, јер како се сећам, још као дечак си био одличан тркач на дужим пругама?

Јесте (смех), био сам победник на Политикином кросу а то је веома респектабилан крос у Србији, где стартује више стотина тркача. После сам схватио да ти тренинзи нису ни мало наивни, па сам тражио начин да се од тога склоним. Ипак, на крају сам морао и томе да се посветим, јер је десета дисциплина десетобоја 1.500м па ми је та издржљивост увек накако била на врату.

У породица Камаси, осим брата који је познати новосадски фотограф, отац и сестра су везани за атлетику. Као да си био предодређен да будеш на стадиону?

То нам је некако као понуђен избор који смо прихватили. Детињство смо углавном проводили на стадиону па је било ваљда логично да и ми почнемо са тренинзима, иако нас на то нико није терао. Упознали смо неке лепе ствари везане за атлетику и то нас је ваљда оставило у овом спорту.

Како младима приближити атлетику?

Ту јесмо у проблему јер мало каскамо за другим спортовима. Зна се који су спортови код нас или глобално популарни. И тако треба и да буде. Покушавамо да анимирамо децу којој атлетика није толико занимљива да дођу на стадион. Није проблем само код нас, него у целом свету. Једноставно нешто мора да се мења јер је атлетика дошла у запећак због много мањег медијског простора у односу на друге спортове. На пример Ивана Шпановић, која није само атлетска мега звезда добија годишње неких пет или шест сати директног преноса, док целе мечеве неких нижеразредних тенисера гледамо у преносу по неколико сати одједном. Мислим да и Међунардона атлетска федерација мора томе да приступи много озбиљније. Уколико атлетике буде више у медијима више ће и деце долазити на стадион да тренира. Чак и кад се врше преноси неких митинга и превенстава требало би више обратити пажњу на техничке дисциплине.

Имаш ли план за будућност?

Не гледам толико много унапред, али могу да кажем да сам срећан што радим баш овај посао и да бих тако желео да буде и у будућности. Уколико се томе додају и успеси мојих пулена, као што је било и у претходном периоду, мислим да бих, уз то, био веома срећан.

MARKETING