Kolubara
Пише: Александра Бошковић

Први пут размишљам о чему да пишем…

Обично ми идеје долазе саме, И кад кренем да пишем, мисли се претачу у реченице са таквом лакоћом, као да саме користе моје руке да откуцају што имају речи – моје писање, текстови, приче долазе ми саме – нема ту напора, ни филозофирања-једноставно – тече та лепа, препуна боја, осећања, речи И слова река, носи ме свукуда; некад смо саме на предивном, зеленом пропланку одакле се пружа такав поглед, блистав, И обасјан; поглед на град где сам рођена И одрасла; понекад се улијемо у неко море, плаво И мирно, И гледамо беле куће И усидрене бродове; више пута смо се задесиле и у некој олуји, ни криве ни дужне, толико је грмело И пљуштала је нека сива киша помешана са ледом – од непријатних, бодљикавих удара наизглед малих лоптица од леда – болело ме је лице као да су по њему падали оштри комадићи стакла… срећом, нисмо ту дуго остале, одвела ме моја река у центар светске метрополе – баш смо уживале…

Ето тако, отприлике иде моје писање…

Некад ми се чини да се реци ређају на папир брже него што их моје мисли могу пратити. Кад се “роди” прича у мојој глави – И нарасте толико да је морам преместити из главе на папир ослобађајући простор за нове – то иде спонтано И нормално – тај непресушни извор је, сигурна сам, урођен, дарован – ја то нисам учила, ни вежбала -мени је то као дисање, ходање, као живљење…

Па зашто онда размисљам о чему да пишем?

Мислим да су се повукле И сакриле моје приче… Ако би писале о Србији, Српској, како хоћете, мени је то исто, плаше се хоће ли бити веродостојне – толико је чудних околности – са једне стране, у елитној болници у Београду вам траже да купите лек против разарајућих болова од канцера – ако желите да га дају пацијенту – вашем мужу, оцу, сину… а са друге стране, на вестима, у новинама – гради се, забележен напредак овај И онај, цвета привреда као никад у последњих 20 година… Збуњене, моје приче заобилазе ову тему…

Волела бих да истражим Косово, да проникнем у “колевку српске духовности И свега светог” – али знам врло добро да није паметно у овом тренутку, Косово је данас све само не то… И да сви вичемо у глас , И да донесемо милионе доказа за исто – наша вика се не чује, виде нас да отварамо уста, вриштимо И молимо – али се праве да не виде… Имам једну дивну мисао, једину истиниту везану за Кос…. Не, није тренутак…
Омиљене теме – људи, односи, везе – о томе ћемо! Моје приче И ја И даље мислимо да је породица светиња, али…

Толико лепоте И Толико увреда, љубоморе, неправде, толико је оних огромних, сивих рупа И зидова где су се многе породице заглавиле, па чуте, нема разговора, нема подршке, љубави И ако има, крије се, не показује, као да је штеде И чувају за неког бољег а од свог боље никада неће имати…

Добра је ово тема, али није за овај кисни дан…

Лепо понашање – обезвређено; Деца – њих треба заштитити, дозирано писати, већ су довољно увучена у ово колективно лудило; Дневна штампа – застрашује; Мода – лепа тема, али мени лично досадна, све се врти у круг, понавља, час салонке, час широке пете – И укруг, ове сезоне влада љубичаста боја – баш ме брига, код мене владају увек боје које ја волим; Па онда кад крену да увеличавају, прва дама – хаљина пун погодак, енглеска принцеза – жена обује тегет еспадрилле И хаљину на тачкице – ови новинари направе да је не знам ти шта, у тој истој хаљини И еспадрилама неку обичну жену не би ни приметили, још би рекли да је безвезе…

Лепа, млада, драга жена – али претераше; Разводи прсте на све стране, жао ми , нећу још И ја да доливам уље на ватру… Ок, хајде да погледам филм, можда ме добар филм инспирише, нисам погледала филм месецима, а видела сам, приказују филм о Лејди Ди, занимљива ми је она, баш да видим… На пола филма се питам, јесам ли ја толико баш пролупала па ништа не схватам? Жена, коју је волео свет, Жена која је обожавала своју децу, Жена која је зрачила И страдала под никад расветљеним околностима -представљена је као жена која јури неуредног доктора којем, она лично, пере судове И чисти запуштен стан, И позива новинаре да је сниме на јахти да би овог доктора направила љубоморним?! Нигде деце, породице, скоро нигде њеног хуманитарног рада И врхунац недрамске драме – овај доктор неће да је ожени јер није муслиманка, И“иако би брак са њом помогао исламском свету” (цитирам докторовог брата из филма) – докторова мајка је не прихвата за снају – И ту је крај…

Боже драги, па ко сними овај филм, тачно ме било срамота њене одрасле деце ако су гледали – какво понижење… Па И у околини малих, са нимало напредним схватањима, градова у Босни – људи су се венчавали ако су се волели, ма које вере били – јадна Лјдy Ди, И у Босни би боље прошла…
О чему да пишем? Ево, несвесно сам већ написала чиме се баве моје мисли, зато су се вероватно И повукле моје приче… До неког бољег тренутка, некад је потребно повући се, умирити И слушати тишину…

И чекати праву причу. Већ виђено, толико пута…

MD MONTEL