Волим ове године…

KOLUBARA Brčko
Пише: Александра Бошковић

Године кад ниси више толико млад И кад сви имају право да твоје мишљење не узимају за озбиљно (јер, немаш ти појма шта је живот), а ниси ни толико стар да твоје мишљење не вреднују (јер, не разумеш ти то, другачије је данас све).
Свака младост је лепа на свој начин, а моја младост-имала је лепоту коју само младост поседује али…Моја младост је била болна и…

Нека остане на тој једној јединој речи- болна…

Ја разумем људе који би се вратили у младост, била им је лепа, безбрижна, пуна радости, заљубљености, љубави, романтике, смеха, доброг провода, подршке; уз дужно поштовање-ја бих своју заобишла у широком луку иако сам, наравно, имала И ја своје звездане тренутке; у исто време сам јој захвална на многим лекцијама…

Било би тако лепо да се може младости договорити да не понавља грешке, колико би драгоценог времена било сачувано… Одавно сам научила да савети не пролазе, И ја их не волим, али можда од ових мојих спознаја бар једна буде она лампица упозорења, или еурека неком младом човеку, кад већ мени није…
Врло је важно у животу радити ствари на време-колико год је то могуће…Гледам неке своје пријатеље који су на време завршили школу, започели каријеру пре брака-тако су у браку  имали времена за себе И времена за децу. Верујте ми, њима је у старту све много лакше, то ме подсећа на спремање неког јела по рецепту-ако имате све састојке спремне, знате шта правите-ваше јело биће спремно за бар дупло мање времена од времена које је потребно некоме ко усред спремања схвати да нема састојак без којег не може завршити рецепт ( а “убеђен” је био да има), или је уместо у 3 почео у 5 а гости долазе у пола 6…
За праве вредности: деца, породица, каријера, пријатељство, никад није касно, али баш због њих И за њих треба се сачувати. Знамо ми тачно ко је прави а ко није, само нам се говори, само што ми често не желимо И нећемо себи то признамо, па мало менталитет, па мало средина у којој се живи, па мало сопствена природа-И одоше живци И драгоцено време у бездан!

У реду је мало платити зарад животног искуства-али преплаћивати годинама-чиста глупоча И незнање!
Кад си млад, живаца имаш на извоз И врло је тешко схватити колико богатсво поседујемо-у живцима, стрпљењу, опуштености, елану, оптимизму-то су заиста праве животне вредности са којима уствари постижемо највише-у породици, каријери, у животу уопште. Са 43 године највише ми је жао што сам се расипала са живцима И стрпљењем на погрешне људе И ситуације; трошила сам их као да нисам знала да су то једине целије у организму које се НЕ обнављају-па данас, када имам своју породицу И децу, а од њих заиста не постоји ништа вредније-ја црпим живце И стрпљење, црпим однекуд, понекад их стварам вестачки, И будем тужна И бесна на себе што је тако, иако, на сву срећу, моја деца не знају за тај процес-они мисле да ја тога имам на претек-то је једина превара коју свесно И успесно чиним И на коју сам поносна.

Из мог искуства, у животу увек треба бити широке руке, И чинити све од срца И из љубави. Ја све што сам за неког учинила, материјално, физички, морално-вратило ми се стоструко-са стрпљењем, издржљивошћу, нервима- друга је прича-троше се у неповрат, круне се као велики грумен соли у камену за који мислите да ће трајати милионима година-И одједном схватите да је та слана стена постала осредњи каменчић И почињете да га да чувате као највеће благо-јер осећате, ако га потрошите до краја, остатак живота ће постати бљутав И безукусан као неслано јело, треба вам оних пар зрна, само пар зрна сваки дан, ма колико здраво било да се со избегава-треба мало оне горчине која безукус претвара у уживање.

Уместо да трошите ове лепе године на опоравак од себе самих, на разноразне технике опуштања, опраштања, проналажења-не кажем ја да је то лоше, чак напротив, И сама сам све дисциплине пробала, али И
то , као И свеопшта опседнутост здравом исхраном, И вежбањем, И здравим шивотим, И И надокнађивањем изгубљеног, И терањем себе да све што је црно покушате да избелите (позитивно мишљење по сваку цену, по мом мишљењу, не увек могуће, а ја сам по природи оптимиста И увек видим И онај најмањи трачак наде И светлости), али, неке ствари се морају одболовати И преболети, па отпустити, не може на силу И преко реда… И то су потрошачи драгоценог времена-сачувајте онај грумен соли И трошите га рационалније, трошите га као највеће богатство што вам је живот дао-на оне највредније И оно највредније што вам је, опет живот, дао.

Да, то што вам у овом моменту пролази мислима-то јесте то, И ми сами, најбоље знамо ко И шта је највредније у нашим животима.

MD MONTEL