ЗА СВО ДОБРО – ИЗВИЊАВАМ СЕ!

Kolubara
Пише: Александра Бошковић

Полако почињем да схватам и даље свесна да никада нећу сазнати све што бих хтела; стидљиво се отвара моје срце и неотпаковани делић мозга за нешто ново и лепо што ми је било потребно као хитан лек. Схватам да није могуће све држати под контролом и у балансу – схватам да конце живота, ма колико нам се прсти болно црвенели од концем заустављеног крвотока – њих вуче још неко са нама…

Схватам да ћу вероватно до краја свог овоземаљског живота учити кад који кончић треба попустити а кад сасвим пустити неком другом да настави – они који то науче су виртоузи живота, као они генијални виолинисти или пијанисти, којих је само неколицина – неколицина кроз векове и кроз милијарде људи, да, не вређа ме што никада нећу постати неки Моцарт или Гете, ако умеће живљење посматрамо као неку арију или поезију – јер ја ћу свој део одсвирати најмаестралније могуће са оним сто ми је дато – и од данас је то моја мисија, мисија мог живота…

Колико сам ноћи проплакала питајући се зашто нестају невина деца – колико сам снаге потрошила покушавајући схватити људске поступке, поступке и одлуке од мојих најближих до најдаљих…

Колико сам се пута изнервирала покушавајући онима које волим да укажем на неке ствари, да им помогнем да помогну себи? Ретко ми је полазило за руком, чак бих на крају из свега излазила понижена, увређена или једноставно – одбачена! Пола живота сам провела исправљајући криве Дрине док нисам схватила да ће многе Дрине (како реце Иво) на крају заувек остати криве… И нека их-можда је тако за све најбоље…

Нисам схватала, и не схватам и даље како муж, жена, било ко на планети може бити пречи од детета. Не разумем мајке које држе децу у окрузењу, доказано по децу опасних људи (психички, сексуално, свакако). Нисам и не желим да разумем како родитељи раздвајају децу – за нијансу, за пуно – не разумем, дете је дете…

И даље не разумем како пријатељи издају и оставе људе са којима су делили све – а можда ме највише боли кад видим браћу и сестре у завади или неком односу који на све личи осим на ту љубав – после љубави према својој деци и породици – за мене је то највећа љубав…

Нагледала сам се свега, доживела много, сведочила свачему… Признајем да и даље не схватам све ово и много је Зашто? Зашто? Како?

Шта сам онда схватила, о чему сам почела да пишем уствари – ово је требало да буде леп текст… Какав сам лек пронашла када ме и даље муче ова питања? Схватила сам лепоту у попуштању оних кончица…

Ја и даље својим очима гледам мајку која држи децу близу оног по њих опасног – ја не знам шта је у њеној глави, можда им је Опасни ближи него што ми знамо. Има она неки “виши циљ” због ког и даље ризикује безбедност своје деце, па жонглира на танкој жици – само она зна зашто то ради, а и да не зна – хоћу ли јој ја помоћи мојим Засто? Или Како? Нећу…

Нећу, јер сам покушала много пута, индиректно, па кад индиректно није прошло – ја сам онда наставила директно да директније није могло, па сам покушала лепо, онако психолошки, изокола, па виком, па дреком. Претпостављате – ниста…

Зове ме моје срце, и онај неначети комадић разума – зову ме да кренемо даље – зову ме као неко ко ме много воли и кад види да се нервирам за ништа – повуче ме за руку и пита ме нешто наивно и небитно показујући ми да је и то битније од непотребне драме. И ја постиђена, спустим тон и благо одговорим на невино дечије питање…

Нема сврхе, људи су заиста попут воде, ма како их усмеравао и преусмеравао – они нађу неки свој пут, само њима знан и иду, можда они и виде да греше али опет их струја њихове животне реке повуче на другу страну. И они иду, плутају, муце се, неки пронађу прави, њима намењен пут, неки се заувек изгубе, или пређу превише погрешног пута толико да их просто мрзи да се враћају на онај прави. И они тако наставе…

Ја сам и даље ту, и за ту мајку и за многе друге мајке ако ме затребају. Ту сам и за најближе и најдаље, ту сам ја – али без вике, дреке, драме, страха, панике, осећања немоћи…

Извињавам им се свима за све што сам им за њихово добро говорила – извињавам им се! И зато се из тога повлачим, иако сам и даље ту за све.

Исто их тако молим, кад су већ имали довољно храбрости да крену својим путем – да пусте и мене да идем својим… Да ми се не жале ако унапред знају да ме неће послушати упорно тражећи помоћ. Да лепо изађемо из зачараног круга где они мени дођу као пацијенти код доктора, ја им прописем терапију, они терапију баце у смеће и поново ми дођу, онако неизлечени тражећи помоћ. Доста је, то се затвара – немам више ни лекова ни времена.

Имам троје своје деце за које сам одговорна и бар још десеторо до којх ми је стало као да су моја рођена деца. Жарко Желим да им пренесем све ово, горим од жеље да им кажем оно сто знам о концима и рекама живота – бићу срећна ако било шта искористе у својим лепим животима и ако, макар у старости помисле, не мора нико да чује и никоме не морају рећи, али да помисле: Мама, спасила си ме…

Или да, знајући све, успеју избећи било коју од непријатних ситуација у животу (мени често пута није имао ко рећи) – мој живот ће имати смисла – ако успем бар мало да их заштитим и научим их да одвоје битно од небитног – ја ћу бити срећна…

Ја знам да ме неће увек послушати и чак се и радујем томе – нека имају свој пут и мишљење и нека се и опеку који пут – понекад је то једини начин да се научи – али не дозволи Боже да падају и кад не буду морали…

Још једном се извињавам свима за све што сам им за њихово добро говорила!

MD MONTEL