Моја деца врхунски професори

KOLUBARA Brčko
Пише: Александра Бошковић

Ја пишем о свему И они који читају моје текстове знају већ колико је то задовољство за мене, али Има нешто што вам још нисам рекла-ја пишем само о стварима, догађајима, људима које, или познајем, или сам преживела, или сам посматрала својим очима-све што прочитате потписано мојим именом је аутентично, истинито, доживљено И проживљено-моје лично, или људи које познајем.

Ово је нешто само моје, врло лично, И 100 % искрено И тачно-потрудићу се да то тако И пренесем у овај текст-јер мислим да може бити од помоћи свим родитељима, поготово онима који су скоро постали маме И тате И онима који ће то ускоро постати.

Највише ће користи имати родитељи деце до узраста од 5 година-толико има мој најстарији син Јован, а имам И близанце- Анамариа И Лазар од по 2 И по године.

Да моја прича не би звучала нелогично, чудно, претерано И слично-напомињем да сам ја своју децу добила у зрелијим годинама, И није било лако-али пошто је исход најсрећнији могући-здравих 3 деце-прескочићу детаље, има људи чија је борба много тежа И дужа-не жалим се И то није тема.

Ово сам више рекла да се унапред оправдам ако помислите да сам преосетљива И превише брижна мајка- мислим да су сви нормални родитељи, било да су добили дете лако, тешко, после месец, 15 година- брижни, збуњени И несигурни-поготово са првом бебом.

Ја сам мислила-кад добијемо дете-сви проблеми нестају- И коначно ћу моћи да се посветим својој беби, само ћемо се мазити, И играти, И замишљала сам све бајковито, И маштала о свом детету, И ташно сам видела слике у глави-слике, попут оних у часописима-сви насмејани, срећни, око нас цвеће И Сунце-предуго сам чекала на то-И тачно знам како ћу И шта ћу… То је била грешка број 1!

Ништа не знате док се не деси, И што је још важније-сви смо толико различити И различито реагујемо-што је некоме нормално, оном другом баш И није…

Али, узело је времена док сам ја то схватила.

Наравно да је било мажења И играња, И свега-али није баш све било бајковито-било је И грчева, у трајању по 3 сата, непроспаваних ноћи, наравно, плакања И кад је беба “сита И сува”-колико хоћете (одговорно тврдим да то није тачно, бебе буду И сите И суве-И опет нервозне), неспавања, па предугог спавања, па такозваних “ноћних терора”, а ја, у жељи да будем добра мама, да прузим свом детету најбоље-често сам била толико збуњена И уплашена, ништа ми се није уклапало, нарошито када бих некога питала за савет…

Од савета појединих људи бивало ми је горе И често су ме доводили у стање да мислим да нисам добра мајка – говорили су ми да морам своје дете да ставим на “schedule” – распоред ( И данас ми се коса јези на ту реч), свима су деца спавала по целу ноћ, И то често од другог месеца, најдаље шестог, само се моје будило ноћу, па су ме гледали оним забринутим И пуним жаљења погледом што се моје дете још буди ноћу а већ му је година; жасто се не игра са другом децом у играоници (било му је само година) – опет онај забринути поглед; а једном ме је, на једном рођендану, мајка 2 деце-мртва, хладна питала “ А жасто он сада плаче” – овај пут је био поглед “нешто није у реду-дебело није у реду”! Невероватно, као да њена деца никад нису заплакала, нарочито кад су имали 18 месеци И задесили се у групи од 20 деце које не
познају – да, то је баш чудно…

Невероватно… Па су ми говорили да претерујем, у мажењу, угађању, удовољавању – ни то није било добро…

Разумем ја да су то били И добронамерни савети-али мени су више узели него донели…Сад, кад је све просло, тек их не разумем…

Толико ми је жао што сам изгубила толико драгоценог времена на беспотребне бриге И стресове, И што сам, уместо да се опустим И уживам са својим дететом , стерилисала флашице И кад треба И не треба, на силу покушавала да исцедим млеко кога није било И тако траумирала И себе И дете, што сам ноћи провела бринући И испитијући медицинске сестре, уместо да загрлим бебу И опустим се након преживљених тросатних грчева (који су трајали 6 недеља)…

То је била грешка број 2 – требало је свести саветодавце на 1-2, људе којима баш верујете И који вас смирују…

Ја живот дугујем оним сестрама које можете позвати у свако доба дана И ноћи (ја сам углавном звала ноћу И држала јадне жене на вези по 2 сата) И мојој пријатељици Кристин, дивној мајци две девојчице-мислим да је то период мог живота када сам заволела америчку једноставност, без драме, уверавања да је све “ОК

И нормално”, да слушам себе И своје дете-а таква је била Кристин! И била је у праву!
Да не схватите погрешно: Јако је лепо кад вам дете иде у исто време на спавање, јако је лепо када спава од 8 увече до 8 ујутро а има само 40 дана, јако је лепо ако ваше дете пружа руке свакоме, ничега се не плаши, једе све што му донесте, пије све што му смућкате, па чак И најодвратније кашице које ни ви сами не можете примирисати, али су здраве…

Благо вама ако вам дете није имало грчеве И ноћне тероре-не кажем ја да то није могуће-моји близанци никад нису имали ниједан грчић, никада их нико није успавао-само се спусте у креветац И сами успавају (није баш да сам све урадила погрешно ) али И ако није све тако по ПС-у, по књигама, ако ваша деца нису на строгом “schedule” није крај света…

Мене су ово научила моја деца:

Иако су “од истог оца И исте мајке”-сви су различити-И научили су ме да они нису машине И роботи па да их ја навијам како се мени прохте-сво троје имају врло различите И карактере И потребе-ја као мајка 3 деце морам да им се прилагођавам –  јер оно што функционише код једног код другог не пролази-али баш никако!

Зар није тако у животу, у свему, са партнерима, колегама, комшијама, пријатељима-да ли смо исти са свим људима које познајемо? Нисмо-зашто онда према деци да будемо другачији? Зашто деца морају да буду на строгом “распореду” као да ништа друго није? Зашто је данас свима циљ да све буде по неким правилима, ово мора да се једе тад, ово овако, ово у оволико-зашто је оригиналност И јединственост постала баш толико обезвређена?

Чувени “schedule” (веровали или не-покушала)- свако дете има свој биоритам И енергију, као И ми, одрасли људи-неко дете је по својој природи већа спавалица од друге деце, нека деца су ранораниоци, нека ноћне птице…

Наравно да ја своју децу не пуштам да буду будна до 2 ујутро-али ћу вам, као мајка 3 деце, рећи И ово: поучени искуствима са првим дететом, близанци у кревет иду у исто време, сваку ноћ, од рођења, али једно дете заспи само што се спустило, а друго скаче по креветицу по сат, некад И два… И ово ћу вам рећи-није ни то увек тако, деца нису машине, некад ово што скаче, заспи прво…  Деца се мењају-И то је нормално, мој најстарији син, од ночне птице, постао је дечак који заспи у 9, понекад у 8-сад ћете рећи-иде у школу, устаје рано-није тачно-иде у предшколско 2 И по сата дневно, поподне, И даље устаје у исто време. Деца се мењају-И то је нормално, нема места паници.
Ако ваше дете није тако, по правилима-не будите као ја пре 4-5 година, не осуђујте себе И не трошите драгоцено време на преиспитивања да ли је нормално, да ли је у реду-Ако је ваше дете здраво, И срећно-хоће ли чињеница да иде у кревет у 10 И 30 а не у пола 9 несшто битно променити-за мене не! Ако је вама битно да је у кревету у пола 8-одлично- радите на томе-битно је схватити да немамо сви исте приоритете!
Моја деца су ме научила И ово: Не можете ви од детета направити личност какву бисте хтели (признајем, пре него што сам имала децу-ја сам прва мислила-ја ћу свом детету усадити ово И оно, код мене тако неће моћи, моје дете ће бити такво И такво…), једноставно-то не иде тако! Да је тако, већ би ови научници И “свезнајући”створили сyстем васпитања по коме се “прави жељена личност” ! Личности се рађају-има нека виша сила, која уз микс генетског материјала зачне личност И карактер И природу детета, И пре рођења-па једно дете буде комуникативно, причљиво, храбро, друго буде стидљиво напољу а у својој кући покретач свега, а треће буде као неки чаробњак који сири неку тречу, топлу енергију И греје све нас…

И како ја сад те 3 личности да укалупим у неки прототип “како би требало да буде”-зар то није доказ да је свако дете савршенство само од себе, И зар није богатство имати такве различитости И сваки дан гледати како се допуњују, како оно храбро дете храбри оно стидљиво и како оно енергично дете покреће оно мало спорије…

То је магија живота И не бих ја то мењала-али нисам знала док ми моја деца нису показала, признајем! Ви можете своју децу научити да кажу добар дан, да се поздраве, можете их учити шта је добро, шта не, шта је лепо, а које понашање није лепо-то ја наша улога као родитеља-али дететову природу, склоности, темперамент, количину И врсту енергије-то не можете променити!

Тако је И са талентима – не можете од детета које има дара за музику да направите скијаша! Ја спорт обожавам-али није свако дете за спорт-И неће пропасти свет ако ваше дете није у неком спорту, можда има дара за музику, можда воли сликање, можда воли камповање, риболов, балет, певање, писање-а можда је талентовано за више области-наше је да децу ослушкујемо, посматрамо, слушамо И подржимо њихове изборе-битно је да од нас имају подршку И љубав-за шта год се они одлуче, да знају да смо ту за њих. Наш најстарији син је почео са фудбалом-иако мали, њему је занимљивије било да прича са другарима, тражи бубе И мраве у трави-него да шутира лопту, када смо добили позив да га упишемо поново-нисмо, јер то није за њега. Рекли су ми-мали је још-а ја сам видела децу мању од њега како на тренингу ништа осим лопте не виде- то је био позив за ту децу И грех је не уписати их, а моје дете има друге таленте које оно дете што јури само лопту-нема- И то је тако.

Не кажем да ништа од овога нисам знала док нисам имала децу, волела сам другу децу као своју, И давала сам И добијала невероватну количину љубави од деце моје сестре, од деце из вртића у ком сам некад радила, дивне су то љубави И везе-али неким стварима вас науче само васа деца. Моја сестра каже да јој је некад лепше да је тетка него мама, И разумем донекле, тетке су ту само за уживање, мажење И лепе ствари-док је родитељ И одговорност, И страх, И брига И посвећеност нон-стоп, И често није лако решити неке дилеме-али баш у томе је драж, И зато је бити родитељ-најлепше И најтеже звање у животу!

Због мог искуства са саветима, ја савете не делим, нарочито не у вези родитељства-док ме неко не пита.
Ово сам поделила са вама, јер сам ја много срећнија И опуштенија И уживам у својој деци много више откако не рачунам колико су чега И у колико сати појели, кад су заспали, да ли је нормално ово или оно, једноставно-ослушкујемо своју децу, наравно, границе морају да постоје И постављамо их, али им И дајемо слободу да истражују И откривају себе, а ми смо ту да их подржимо у свему-најважније у овом узрасту је да знају да су вољени И заштићени-љубави никад није превисе И љубав никада никога није покварила!

Многи људи не признају неке ствари ни себи а камоли другима ,И онда крену да лажу, И себе И вас (знате да све што напишем-проверено је )-ја сам вама отворила душу И признала колико сам била слаба, признала бих вам још И више, али текст је већ дугачак

Нема ништа горе кад сте уплашени, И несигурни, И преиспитујете се у вези највреднијег што вам је живот дао, своје деце- И људи који вас саветују, већ имају децу- И требало би да знају кроз шта пролазите, И да вас утеше, И умире, И тако вам помогну уместо што доливају уље на ватру-па се чуде, па критикују, па како овако, па што ти је то тако, па кад оду-ја се осећам празно, И још забринутије, а негде осећам да нису у праву-па укруг…

Баш ми буде криво кад се сетим, али како бих научила да није њих било?

Овај савет вам морам дати: Пре него им дозволите да вас увуку у “осечај беспомоћности И атмосферу да не радите нешто како треба” (тако је то гадан осећај мени био), нарочито што сам се толико трудила, толико сам желела да свом детету дам само најбоље од себе, погледајте њихову децу-јесу ли они по ПС-у?
Само ће вам се рећи…

Захваљујући свему-близанци су много боље прошли, у поређењу са Јованом-без драме, траума, беспотребних страхова, на савете смо одавно отупели-а И Јован је уз њих постао прави велики брат, који обожава своју сестру И брата, а И они њега. Сад имамо нове заврзламе-ко је узео чију играчку, сад смо као мали циркус у коме никад, али никад није досадно-увек неко има мини наступ, па сад-индувидуални или у
групи-зависи од расположења 

На првом родитељском-Јованова учитељица ме збунила питањем: Да ли је он икада нерасположен кући?
Видевши моју реакцију (двоумила сам се да ли да јој кажем да се увреди једино ако му не дозволимо да узме нешто што није за њега, али се брзо И одљути, помослила сам да је И од ње тражио нешто тако), она се насмејала И рекла да никад није видела срећнијег дечака, да јој сваки дан поправи његов осмех, да обожава да прича, да њој И помоћној учитељици даје комплименте ако нешто лепо направе, да обожава своје другаре И показује учионицу новим учитељицам И посетиоцима И да је јако срећна што је баш она његова учитељица, а на моје питање о Јовановом енглеском-збунила се…

Објаснила сам јој да ми у кући говоримо српски у жељи да га И деца говоре…Прекинула ме је И рекла: Ви ми кажете да Јован говори два језика? На моје да, рекла је: Знате шта-у том случају, реци ћу вам да је Јованов енглески бољи од мог!
Нећу да вас лажем- иако ми је било непријатно што га толико хвали-била сам јако срећна И поносна мама.

Значи-резултата има-систем ради…

Слушајте своју децу, волите их, мазите, пратите И уживајте са њима без оптерећења беспотребним страховима, наравно, уз поштављање граница!

Нека свако одгаја своју децу како шели а ви своју како ви мислите да је најбоље!

MD MONTEL