ТАЈНО МЕСТО И ШТИТ КОЈИ ШТИТИ

KOLUBARA Brčko
Пише: Александра Бошковић

Ја јесам визуелни тип- ако ми причате о свом венчању или првом дану посла или путовању у Африку-ја видим јасне слике које као титловани превод филма прате оно што ми причате.

Што више детаља ми дате-ја имам ту спосбност да их поставим тачно где треба, скоро на идентично место где су стварно били-још ако знам људе који су били са вама-ја толико живо видим догађаје да на крају приче имам осећај да сам И сама била са вама.

Опчињена сам бојама, нијансама-склоп боја са неке хаљине могу весто да пренесем у декорисање собе-само ако ми се допадне…

Фасцинира ме комбиновање боја-која са којом иде-коју бих носила где-коме пристаје одређена боја… Мене одређене боје подсећају на неке људе или догађаје. То ме уједно, И бескрајно забавља-као омиљена игра трогодишњака коју игра скоро сваког дана са истим жаром као кад ју је први пут заиграо…

Кад кажем тајно место- још му не знам име, али знам да је близу мора, уствари је скоро на самој обали-када сам у свом тајном месту, ја чујем шум таласа И ујутро кад се пробудим са ниске терасе видим палме И тиркизно море… По боји мора-рекла бих да није Јадранско, оно има ону модру плаву која са даљином постаје тамнија. Ово моје тајно место има море тиркизно-понегде са одсјајем зелене-највисе ме подсећа на Карибско-али посто је засад само у мојој глави-нисам сигурна како се стварно зове-али
знам тачно како изгледа-тамо бежим често… Име није ни битно.
Битно је да имате своје тајно место. Можда је то неки парк или ресторан или црква у који стварно можете отићи кад год осетите потребу-моје тајно место је на обали мора јер мене ништа, али ништа не смирује И не разбиструје моје мисли као плава, благо заталасана вода.

Да сам не знам како истраумирана, уморна, нервозна, никаква-поглед на ту воду И та атмосфера мира, сунца, опуштености-делује на мене чудотворно, блажено. Ту су моје мисли најбистрије, ту најјасније чујем откуцаје свог срца, у том миру се кристалишу моје истине.

Ера је лудила, ратова, поремећиних умова-чиме ја, признајем, нисам много оптерећена из једног, јединог, простог разлога-бесмислено ми је да се нервирам због нечег на шта апсолутно не могу утицати-како ја да утичем на блентаве политичаре-никако; како да утичем на торнадо или ураган-никако; како да утичем на лажи И бесмислене вести по овим јадним медијима-никако осим да их не читам…

Признајем, никада нећу бити равнодушна на отимање, силовање И било какво угрожавања деце-ја се И данас расплачем кад у насловима видим да је још једно дете силовано, убијено, мучено-плачем ако је то у мојој земљи, у Агентини, Уругвају, Индији-на то једноставно не могу да огуглам… Плачем И молим се за те мале, чисте душе… Остало-прочитам-али ме, хвала Богу, не дотиче толико. Кажем, хвала Богу јер знам многе људе које све те вести баце у депресију, страх… Није ми свеједно-али не дозвољавам да ме у депресију баца нешто нашта никако не могу утицати.

Али јесам, као што јесте свако нормално људско биће, окренута И посвећена својој деци, породици, пријатељима, посао ми је такође битан… Данас је наметнут такав животни темпо да мени често изгледа да је 24 сата недовољно за све што требамо обавити тог дана.

Живот је леп, али И стресан-покушавате да будете добар родитељ, да негујете свој брак/везу, да постигнете нешто на послу или да бар обезбедите потребно за своју породицу-да све то постигнете (колико успете)-потребно је времена, снаге, свакаквих вештина-И физичких, И менталних, И преговарачких-понекад се толико тога сручи на наше главе у једном дану или животном периоду-да није оног тајног места, где одемо,
пресаберемо се где смо, шта смо-шта је приоритет-полудели би!

Нађите своје тајно место И штит који штити-стварно или у вашим главама-није битно колико је важно да се имате где склонити!

MD MONTEL