СКРНАВЉЕЊЕ ЈЕЗИКА НА ДАСКАМА КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ

KOLUBARA Brčko

То што хрватско позориште у својој представи има обогаљеног хрватског домобрана који за своју обогаљеност криви српског злочинца, то донекле могу и да разумем. Али то да Београдско драмско позориште прича о хрватском обогаљеном домобрану који за своју несрећу криви српског злочинца, то никада нећу разумети.

Пре свега, причати и дан данас о овој теми у позоришту, након двадесет и пет година од ратних дешавања, е тек то не желим да разумем.

„Ничији син“ аутора Мате Матишића у извођењу Београдског драмског позоришта, на овогодишњим Сусретима позоришта у Брчком је тотални промашај Селектора Сусрета.

Ибзеновски заплет породичне трагедије у којој осакаћени хрватски домобран (Владан Милић) покушава да организује католичко – хрватско – српско – православно самоубиство, јер је сазнао да његов отац (Миодраг Кривокапић) није његов биолошки отац већ да је његова мајка (Даница Ристовски) имала љубавну везу са Србином (Александар Алач).

Наравно, Србин је злочинац, који је чак и пре овог задњег несрећног рата, радећи као затворски чувар, тукао јадне Хрвате. Поред тога што их је тукао он их је и уцењивао тако што је спавао са њиховим још јаднијим женама. Та уцена траје и дан данас. И све то у Загребу!!!

Заплет као у шпанским сапуницама који је редитељ Марко Мисирача, из њему знаних разлога, поставио тако да глумци играју на хрватском језику. Апсурд!

Тако смо добили бљутаву драму у којој се београдски глумци са тешком муком труде да звуче као Загрепчани. Да зло буде горе, кроз тај загребачки говор пробија београдско-панчевачко-крагујевачки говор. Ем бљутаво, ем скарадно! Нарочито бљутаво јер у читавој овој сапуници има на претек излетања на екавици. У овоме се веома истакао глумца Александр Алач.

Срећа, убише га у представи доста рано. Али и то је било сасвим довољно да погреши преко двадесет пута и уместо ијекавицом поједине речи у тексту изговори течном екавицом. Мада ни млади глумац Владан Милић није много изостао у овом „машању“ те је и сам имао неколико испада на екавици. Једино се бард глумишта Миодраг Кривокапић потрудио да текст изговори тачно. Њему је свакако то било много лакше јер је више ангажован у Хрватској него у Србији.

Ипак. Грешке овог типа су за професионалце у професионалном позоришту НЕОПРОСТИВЕ и равне су СКРНАВЉЕЊУ ЈЕЗИКА!!!

Поставља се логично питање шта је то натерало редитеља да инсистира на ијекавици и на овом искривљеном покушају копирања загребачког говора?

Вероватно би редитељ своју тезу бранио ставом да је то урађено због језичке диференцијације или непреводивошћу појединих фраза, што у овој драми сигурно није случај.

По овој теорији онда би Шекспира требали да играмо на енглеском језику јер је Шекспир, због стиха, непреводив у целини, а ипак Шекспира играмо на свом матерњем језику.

Све у свему, представу „Ничији син“ могли би окарактерисати као манипулација људским осећањима са предосадном ратном тематиком у извођењу ХРВАТСКО-БЕОГРАДСКОГ ДРАМСКОГ КАЗАЛИШТА-ПОЗОРИШТА ИЗ БЕОГРАДА!

П.С.

Кашљачи изумиру сами! Телефонских позива у публици, у току двочасовне представе, било је само два пута.

MD MONTEL