KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Не плашите се своје боли, немојте бежати од ње, колико год пута је преварите, толико пута ће вам се још јача враћати. Пустите је, има она неко своје време кад вам долази…. Ко ће јој знати тај њен распоред…

Ова моја Бол воли да дође кад сам ровита, сломљена, када сам уморна И мислим да немам више куд, па онда И она дође да увелича моју пропаст, боли, подсећа ме на догађаје из прошлости, догађа је које сам једва преживела, тера ме да их поново преживим, тера ме да плачем, наручује ми музику у мојој глави, најскупље песме ми наручује И плаћа, не жали ни мене ни песме…

Воли да покаже своју моћ И надмоћ, воли да ме подсећа на то колико је јака И ма колико се ја трудила да ојачам, она воли да дође са времена на време, чисто да ми покаже ко је главни. Нема ни стида ни срама, да има не би ме опседала кад ми је већ гадно-таква је то природа, погана. А јака је, мајко Божија, морам признати, не либи се да сама завуче руке у гротло моје унутрашње ватре, па оданде извлачи све што сам тако фино И пажљиво, да никад нико не нађе, сакрила. Понекад И ја сама заборавим да сам ту патњу, ту слику, то време, баш ту оставила-ја заборавим али Бол не. Неустрашива је, куцка, завуче руку у ватру И ево је-опет ми показује своју надмоћ!

Цркла дабогда, морам баксузу признати да јесте јака И да има у њој нешто прочишћујуће… Кад ме добро измори, кад одлучи да је за овај пут добила од мене довољно суза, туге И патње, а све то у самоћи И тишини, И мраку (не прихвата другачије, поган)-онда се повуче како је И дошла, у ниоткуда, а ја останем онако изнурена али лаксша, лакша за оне сузе, И тугу, И патњу, лакша јер сам их дала Боли, цркла дабогда, кад дође убила бих је, а да не дође-можда не бих издржала…

Подсећа ме на оне “пријатељице, познанице”, оне што сви имамо у животу, не браните се, имате је И ви, бар једну, И то вам је блиска, пријатељица која “воли све да каже у лице” (а њој нико ништа не сме), јер је тако, И јер је она једина исправна, И неко је то морао да вам каже-па саспе истину тако да испадне И ружнија него што јесте, а ви, повређени И нокаутирани морате још да “цените њену искреност” И да јој захвалите што вам је отворила очи”.

Таква је моја Бол. Све што је интензивно, прочишћујуће, болно-не траје дуго-срећом, И Бол, да би сачувала та имиџ непобедиве, мора да се повуче пре што буде откривена. Кажем вам, мудра је, опасна, тешка. Зато је најбоље препустити јој се, пустити је да одради оно због чега је дошла а она кад види да сте поново срећни, И мирни испуњени радосћу-сама одлази. Одлази јер она не подноси вашу срећу. И ако вам је јасно, каже Бол, да ње нема никада не бисте схватили колико сте срећни што сте успели, годинама, да јој се одупрете И пустите је близу себе с’ времена на време, а не као раније, мало, мало И ево је опет…

Хвала јој на овом прочишћењу, има она И неке, додуше ретке, али добре особине. Захвална сам јој јер ме подсети на неке људе које сам много волела, И волимих И данас иако их нема. Има људи, пријатеља које сте изгубили као дете, може бити И пре 30 година, бол за њима сада дође ређе, али истом јачином, толиком да И сада осетим благи летњи ветар како нежно грли зелено лисшће прелепог, огромног дрвета испод чије крошње, за дрвеним столом намењеним за одмор И уживање седи драго, предраго лице. Умирио се мало, замислио, И онда је моја Бол позвала његову И сузе су потекле поново низ његове прсте којима је покрио мојим Болом за слепљене очи…

Ја сам своје пустила да лију, ни стотину руку да сам имала не би их зауставиле…Бол споји људе заувек, као И Срећа, ма где били, ма колико времена прошло-остају повезани тим осећајем, догађајем, патњом, јер је за обоје већна, вољене особе никада се не преболе.

И ако обоје верујемо, знамо да је сад на бољем месту-И даље боли…

MARKETING