KOLUBARA Brčko
Aleksandra Bošković
Piše: Aleksandra Bošković

Ne plašite se svoje boli, nemojte bežati od nje, koliko god puta je prevarite, toliko puta će vam se još jača vraćati. Pustite je, ima ona neko svoje vreme kad vam dolazi…. Ko će joj znati taj njen raspored…

Ova moja Bol voli da dođe kad sam rovita, slomljena, kada sam umorna I mislim da nemam više kud, pa onda I ona dođe da uveliča moju propast, boli, podseća me na događaje iz prošlosti, događa je koje sam jedva preživela, tera me da ih ponovo preživim, tera me da plačem, naručuje mi muziku u mojoj glavi, najskuplje pesme mi naručuje I plaća, ne žali ni mene ni pesme…

Voli da pokaže svoju moć I nadmoć, voli da me podseća na to koliko je jaka I ma koliko se ja trudila da ojačam, ona voli da dođe sa vremena na vreme, čisto da mi pokaže ko je glavni. Nema ni stida ni srama, da ima ne bi me opsedala kad mi je već gadno-takva je to priroda, pogana. A jaka je, majko Božija, moram priznati, ne libi se da sama zavuče ruke u grotlo moje unutrašnje vatre, pa odande izvlači sve što sam tako fino I pažljivo, da nikad niko ne nađe, sakrila. Ponekad I ja sama zaboravim da sam tu patnju, tu sliku, to vreme, baš tu ostavila-ja zaboravim ali Bol ne. Neustrašiva je, kucka, zavuče ruku u vatru I evo je-opet mi pokazuje svoju nadmoć!

Crkla dabogda, moram baksuzu priznati da jeste jaka I da ima u njoj nešto pročišćujuće… Kad me dobro izmori, kad odluči da je za ovaj put dobila od mene dovoljno suza, tuge I patnje, a sve to u samoći I tišini, I mraku (ne prihvata drugačije, pogan)-onda se povuče kako je I došla, u niotkuda, a ja ostanem onako iznurena ali laksša, lakša za one suze, I tugu, I patnju, lakša jer sam ih dala Boli, crkla dabogda, kad dođe ubila bih je, a da ne dođe-možda ne bih izdržala…

Podseća me na one “prijateljice, poznanice”, one što svi imamo u životu, ne branite se, imate je I vi, bar jednu, I to vam je bliska, prijateljica koja “voli sve da kaže u lice” (a njoj niko ništa ne sme), jer je tako, I jer je ona jedina ispravna, I neko je to morao da vam kaže-pa saspe istinu tako da ispadne I ružnija nego što jeste, a vi, povređeni I nokautirani morate još da “cenite njenu iskrenost” I da joj zahvalite što vam je otvorila oči”.

Takva je moja Bol. Sve što je intenzivno, pročišćujuće, bolno-ne traje dugo-srećom, I Bol, da bi sačuvala ta imidž nepobedive, mora da se povuče pre što bude otkrivena. Kažem vam, mudra je, opasna, teška. Zato je najbolje prepustiti joj se, pustiti je da odradi ono zbog čega je došla a ona kad vidi da ste ponovo srećni, I mirni ispunjeni radosću-sama odlazi. Odlazi jer ona ne podnosi vašu sreću. I ako vam je jasno, kaže Bol, da nje nema nikada ne biste shvatili koliko ste srećni što ste uspeli, godinama, da joj se oduprete I pustite je blizu sebe s’ vremena na vreme, a ne kao ranije, malo, malo I evo je opet…

Hvala joj na ovom pročišćenju, ima ona I neke, doduše retke, ali dobre osobine. Zahvalna sam joj jer me podseti na neke ljude koje sam mnogo volela, I volimih I danas iako ih nema. Ima ljudi, prijatelja koje ste izgubili kao dete, može biti I pre 30 godina, bol za njima sada dođe ređe, ali istom jačinom, tolikom da I sada osetim blagi letnji vetar kako nežno grli zeleno lisšće prelepog, ogromnog drveta ispod čije krošnje, za drvenim stolom namenjenim za odmor I uživanje sedi drago, predrago lice. Umirio se malo, zamislio, I onda je moja Bol pozvala njegovu I suze su potekle ponovo niz njegove prste kojima je pokrio mojim Bolom za slepljene oči…

Ja sam svoje pustila da liju, ni stotinu ruku da sam imala ne bi ih zaustavile…Bol spoji ljude zauvek, kao I Sreća, ma gde bili, ma koliko vremena prošlo-ostaju povezani tim osećajem, događajem, patnjom, jer je za oboje većna, voljene osobe nikada se ne prebole.

I ako oboje verujemo, znamo da je sad na boljem mestu-I dalje boli…

MARKETING