Зоран Костић Цане о Милану Младеновићу – Милан, оличење праведника

KOLUBARA Brčko

Милану су, у једанаестој години, док је живео у Сарајеву, штампали песму у неким новинама. Волео је да чита. Сећам се, на пример, 1980, ја сам имао шеснаест година, Жика петнаест, Радничка контрола је свирала на последњем концерту Шарла Акробате… После свирке – хаос!

У соби Вд, Која, сви ми, тотално лудило… А Милан седи поред сточића и чита. Он је био потпуно свој и могао је од свега да се одвоји… .Највише га је нервирао недостатак доброг укуса, примитивизам. Био је оличење праведника. У време новог таласа било је много неодговорних људи, који су давали разне изјаве. Њега је то убијало, а био је такав човек с којим сам могао у студију да четири сата понављам исту песму, док се све не изгура до краја. Са Антоном то не бих могао – ако не можемо за пола чуке све да завршимо, кретени смо и готово! Милан је имао позитивних вибрација довољно за читав свет. А дошло је време кад смо једноставно били изгнани. Кад смо одбили да идемо у Бањалуку са Римтутитукијем почетком рата, јер су тамо неки срушили џамију из 1400. године, ту Миланову изјаву су вртели шездесет пута на радију. Слали су му такве вајбове да је човек морао да прсне, а њему је јако тешко пала цела та фрка око националиста. Међутим, ми смо имали став. Нисам ни ја отишао. Четири свирке за 6000 марака – заболе ме. Имао сам сто марака у џепу и -нећу!… Милана сам инаугурисао за председника Римтутитукија. Он је био прави лик за то место, јер смо ми били чопор помало неодговорних људи.;

Правили смо заједно песму Далеко од очију, далеко од срца… Милан је био оштар, и чак до окрутности. Волео је да све буде јасно, одређено: то, то, то и -то! А ипак је у суштини био нежан, с оним својим осмехом… Кад смо свирали Римтутитуки у камиону и нестало бензина на Тргу Републике, ту се видело колика је он звезда. Кад су стотине клинки поред свих нас само од њега тражиле аутограм, а он је био у фазону ‘Не!’ ја му кажем: ‘Ма дај, Мицко…’ Он је једини од свих рокера био добар дак…Волео је силину, снагу, био је профи… Миланова смрт мени лично је прекинула живот. А људи све заборављају… све се брзо заборавља. Важна је једна ствар – ми полако одлазимо, а ми смо једна епоха. Не могу ја да гутам екстази, ја сам много гори фанатик, ја сам панк-рокер, а Милан, он је морао све сам да ради, да вуче и тегли. Мислим да се на крају њему све смучило и згадило. Он и ја смо били у перманентним сукобима, свако је бранио своју страну, а обојица смо били на страни праведних… На крају се све претворило у ништа… умро је негде на тринаестом спрату неког новобеоградског армираног чудовишта…

Имам утисак да се Милан само окренуо да се одмори… и знам… истог тренутка се негде поново родио…

БY: Марија Драгићевић

Извор: publicfigure.me

MARKETING