ШАМАРАЊЕ НЕПРАВДЕ

KOLUBARA Brčko
Вулканизерска радња негде на Вождовцу!
Дошао сам да заменим летње гуме за зимске. Два радника упоредо раде на два аутомобила. Један је шеф, рекао бих средњих година, а други је Цига који на изглед делује нешто млађе од мог ћалета. Цига шепа, једва хода али ради исте ствари као шеф.
У једном тренутку поред њих прође аутомеханичар из суседне радионице. Када је угледао Цигу како се гега, упита га:
– Уроше, ништа није боље?
– Ама убише ме манекенске писте мој колега – рече Цига шалећи се на свој рачун а онда се уозбиљи и настави.
– Ма нек иде све у три лепе… Не питај ме ништа! – са болом у очима одговори Цига Урош.
Шеф се бавио мојим аутом, док је Урош мењао гуме на неком раздрнданом Фиат Пунту. Власник Пунта је стајао и пушио. Када је Урош завршио, власник Пунта га је питао у чему је проблем са ходањем, додавши:
– Ако смем да питам?
Урош је уздахнуо, климнуо главом и рекао кратко.
– Ма…
И деловало је као да размишља да ли да му то буде цео одговор или да дода још нешто те је ипак наставио.
– Јебе ме пријатељу кук већ годинама. Дуго нисам имао здравствено. Онда сам добио књижицу када сам се овде запослио, али се операција кука чека годину ипо дана. И када је летос дошао мој ред, рекли су да не може сад, да су остали без неког лекара у болници. Ђавола су остали без лекара, упао неко преко везе, сигурно. И заказали су ми за крај марта следеће године. Ко зна, можда буде и август ако опет упадне неко преко везе пре мене. У септембру сам хтео да умрем од болова. Нисам радио две недеље. А не могу да не радим. Жена умрла уочи Божића, троје деце, најстарије 12 година. Морам да радим. И чим је попустило, ето ме назад на посао. И било је подношљиво до прошлог петка. Али ме онда пресекло и од тад сам опет Спајдермен. – поново се нашали Урош на свој рачун кроз видљив бол у очима.
Човек га је питао у којој је болници био и до кад му траје здравствено. Онда се одмакао и телефонирао.  Када је завршио телефонски разговор пришао је Урошу и питао да ли има папир и хемијску оловку. Урош је ушао у радњу и донео му блокчић. Човек је ставио блокчић на хаубу, написао нешто на њему и пружио Урошу.
– Овде ти је телефон мог колеге, доктор са ортопедије. Јави му се у понедељак после 9 ујутру. Рекао ми је да ћеш бити оперисан у првој половини децембра. Мораш само пре тога да извадиш неке налазе, али рећи ће ти он то већ.
Урош је погледао у папир, па у њега… Па опет у папир… Па у возача раздрнданог Пунта…
– И то само тако? Један телефонски позив? – збуњено је Урош гледао у човека!
– Ја сам доктор, само немам везе са куковима. Бавим се овим послом скоро 30 година и свакојаких глупости сам се нагледао. Неправда је свуда око нас, нарочито у овој земљи Спајдермена и Бетмена. Пун ми је више кофер флаша вискија и бомбоњера. Идем у превремену пензију крајем године, не могу више. И мени је умрла жена прошле године, али немам децу – отворио се Урошу доктор, власник Пунта.
Урош га је гледао нетремице. Очи су му биле као лубенице. Држао је онај блокчић и покушавао нешто да каже. Онда је само пришао доктору и загрлио га. Није га пуштао неколико минута. Доктор се насмејао и рекао:
– Ајде бре шта ти је, па свако би то урадио да може. А, ето мени се може!
Са сузама у очима Урош је гледао у доктора и рекао:
–  Е мој докторе. Не би свако, и знам да то знате. И ја сад не знам шта да вам кажем, како да се одужим. Са ‘хвала’ можете да се сликате, а ја немам много више од тога!
– Ма пусти хвала Уроше. Да си ти жив и здрав. Ово је шамарање неправде Уроше. Немам прилику то да јој радим често. Али кад имам, нећу то да пропустим. Да си ти жив и здрав. И да те оправе, па да жениш ту децу! – осмехну се доктор са видним олакшањем на лицу!
Шеф је завртао шрафове на точковима мог аута а и пажљиво је гледао у ову двојицу. Кад му је доктор пришао и питао колико је дужан да плати за замену гума, шеф је рекао:
– Ништа докторе, кућа части!
Доктор није хтео да чује, али је шеф био упоран. Једва га је некако убедио. Доктор се захвалио обојици, а шеф је рекао:
– Јебеш хвала докторе. Да си ти нама жив и здрав. И ми шамарамо неправду докторе, кад год нам се може!
Некад је живот страшнији од најјезивијег хорор филма, али је некад лепши и од најлепше мелодије, па макар ту мелодију написао Леонард Коен, а живот јој продужио Џеф Бакли.
Човек увек има прилику да се покаже, нема оправдања за било шта друго.”
Написао: Владимир Скочајић Скоча
MARKETING