ШАМАРАЊЕ НЕПРАВДЕ

Kolubara
Вулканизерска радња негде на Вождовцу!
Дошао сам да заменим летње гуме за зимске. Два радника упоредо раде на два аутомобила. Један је шеф, рекао бих средњих година, а други је Цига који на изглед делује нешто млађе од мог ћалета. Цига шепа, једва хода али ради исте ствари као шеф.
У једном тренутку поред њих прође аутомеханичар из суседне радионице. Када је угледао Цигу како се гега, упита га:
– Уроше, ништа није боље?
– Ама убише ме манекенске писте мој колега – рече Цига шалећи се на свој рачун а онда се уозбиљи и настави.
– Ма нек иде све у три лепе… Не питај ме ништа! – са болом у очима одговори Цига Урош.
Шеф се бавио мојим аутом, док је Урош мењао гуме на неком раздрнданом Фиат Пунту. Власник Пунта је стајао и пушио. Када је Урош завршио, власник Пунта га је питао у чему је проблем са ходањем, додавши:
– Ако смем да питам?
Урош је уздахнуо, климнуо главом и рекао кратко.
– Ма…
И деловало је као да размишља да ли да му то буде цео одговор или да дода још нешто те је ипак наставио.
– Јебе ме пријатељу кук већ годинама. Дуго нисам имао здравствено. Онда сам добио књижицу када сам се овде запослио, али се операција кука чека годину ипо дана. И када је летос дошао мој ред, рекли су да не може сад, да су остали без неког лекара у болници. Ђавола су остали без лекара, упао неко преко везе, сигурно. И заказали су ми за крај марта следеће године. Ко зна, можда буде и август ако опет упадне неко преко везе пре мене. У септембру сам хтео да умрем од болова. Нисам радио две недеље. А не могу да не радим. Жена умрла уочи Божића, троје деце, најстарије 12 година. Морам да радим. И чим је попустило, ето ме назад на посао. И било је подношљиво до прошлог петка. Али ме онда пресекло и од тад сам опет Спајдермен. – поново се нашали Урош на свој рачун кроз видљив бол у очима.
Човек га је питао у којој је болници био и до кад му траје здравствено. Онда се одмакао и телефонирао.  Када је завршио телефонски разговор пришао је Урошу и питао да ли има папир и хемијску оловку. Урош је ушао у радњу и донео му блокчић. Човек је ставио блокчић на хаубу, написао нешто на њему и пружио Урошу.
– Овде ти је телефон мог колеге, доктор са ортопедије. Јави му се у понедељак после 9 ујутру. Рекао ми је да ћеш бити оперисан у првој половини децембра. Мораш само пре тога да извадиш неке налазе, али рећи ће ти он то већ.
Урош је погледао у папир, па у њега… Па опет у папир… Па у возача раздрнданог Пунта…
– И то само тако? Један телефонски позив? – збуњено је Урош гледао у човека!
– Ја сам доктор, само немам везе са куковима. Бавим се овим послом скоро 30 година и свакојаких глупости сам се нагледао. Неправда је свуда око нас, нарочито у овој земљи Спајдермена и Бетмена. Пун ми је више кофер флаша вискија и бомбоњера. Идем у превремену пензију крајем године, не могу више. И мени је умрла жена прошле године, али немам децу – отворио се Урошу доктор, власник Пунта.
Урош га је гледао нетремице. Очи су му биле као лубенице. Држао је онај блокчић и покушавао нешто да каже. Онда је само пришао доктору и загрлио га. Није га пуштао неколико минута. Доктор се насмејао и рекао:
– Ајде бре шта ти је, па свако би то урадио да може. А, ето мени се може!
Са сузама у очима Урош је гледао у доктора и рекао:
–  Е мој докторе. Не би свако, и знам да то знате. И ја сад не знам шта да вам кажем, како да се одужим. Са ‘хвала’ можете да се сликате, а ја немам много више од тога!
– Ма пусти хвала Уроше. Да си ти жив и здрав. Ово је шамарање неправде Уроше. Немам прилику то да јој радим често. Али кад имам, нећу то да пропустим. Да си ти жив и здрав. И да те оправе, па да жениш ту децу! – осмехну се доктор са видним олакшањем на лицу!
Шеф је завртао шрафове на точковима мог аута а и пажљиво је гледао у ову двојицу. Кад му је доктор пришао и питао колико је дужан да плати за замену гума, шеф је рекао:
– Ништа докторе, кућа части!
Доктор није хтео да чује, али је шеф био упоран. Једва га је некако убедио. Доктор се захвалио обојици, а шеф је рекао:
– Јебеш хвала докторе. Да си ти нама жив и здрав. И ми шамарамо неправду докторе, кад год нам се може!
Некад је живот страшнији од најјезивијег хорор филма, али је некад лепши и од најлепше мелодије, па макар ту мелодију написао Леонард Коен, а живот јој продужио Џеф Бакли.
Човек увек има прилику да се покаже, нема оправдања за било шта друго.“
Написао: Владимир Скочајић Скоча
MD MONTEL