Ратни љиљани и лажна химна могу, а Српска и четници не могу?

KOLUBARA Brčko

За разлику од медија у Хрватској, земљи у којој су Срби претворени у националну мањину, сарајевски су у политичкој заједници са тим истим Србима, уставно конститутивним, али их то не спречава да дају “сертификате” о томе – “ко је добар, а ко није добар за БиХ”.

Репрезентативац БиХ у фудбалу Огњен Врањеш изложен је линчу сарајевских медија и медија у Хрватској због тетоваже на којој је представљен четнички војвода Момчило Ђујић, а исто се десило прије пар година када је носио тетоважу Републике Српске.

Врањеш је неколико година стандардни репрезентативац БиХ, а навијачи и новинари у бошњачким дијелу Федерације БиХ воле да истичу како је то мултиетничка екипа у којој нема дискриминације.

Међутим, спортски и други форуми били су пуни пријетећих порука фудбалеру зато што се својевремено усудио да истетовира границе Републике Српске, иначе конститутивног дијела БиХ и као таквог сасвим законитог.

Поручивано је тадашњем селектору Мехмеду Баждаревићу да мора да избаци Врањеша из тима уколико не уклони тетоважу и јавно се не извини бошњачкој спортској компоненти, која, као и политичка, воли да се представља као “цијела БиХ”.

Тетовирање Ђујића сада је поново узбунило сарајевску јавност, али и хрватску.

Врањеш није стигао са “Андерлехтом” на меч у Загребу против “Динама”, па су чак и либерални портали сасули низ увреда на рачун фудбалера, уз напомену да је својевремено истетовирао “геноцидну творевину” Републику Српску.

Занимљиво је да сарајевска спортска и политичка чаршија законите и легалне појмове /а границе Српске, као и четнички функционери сасвим су легални у законима Српске/ који се односе на Србе и Српску сматрају “шовинизмом” и “кољаштвом”.

Истовремено, и у Сарајеву и Загребу улице и институције називају по многим личностима које су за Србе апсолутно контроверзне, али се то сматра – неважним.

Отуда у Загребу и Сарајеву вјерују да је сасвим нормално да Срби шетају улицом усташког министра Миле Будака или да пролазе испод слогана “За дом спремни!”, или да српски фудбалери играју за навијаче БиХ који на трибинама носе ратне љиљане.

Али, ако неко од њих учини било какву алузију на своје етничко поријекло или посегне за неким симболом или ликом контроверзним за друге, одмах постаје персона нон грата.

Та “филозофија” сасвим мирно може да се изједначи са увријеженим ставом већине у бошњачком и хрватском друштву према којем су Бошњаци и Хрвати протјерани са већински српских подручја, док су стотине хиљада Срба отишле из Сарајева или Хрватске – добровољно.

Такав став, који није само увреда за здрав разум, већ и оно што на Западу зову ксенофобија и шовинизам, и дан-данас чини подручје бивше Југославије несигурним и политички бесперспективним.

Ипак, за разлику од медија у Хрватској, земљи у којој су Срби претворени у националну мањину, сарајевски су у политичкој заједници са тим истим Србима, уставно конститутивним, али их то не спречава да дају “сертификате” о томе – “ко је добар, а ко није добар за БиХ”.

Ствар је, међутим, много једноставнија – све што је прихватљиво за ентитете и три националне заједнице, а то значи и за Србе – прихватљиво је и за БиХ. И то потврђују устав и закони.

Тамо гдје то није прихватљиво, било да је ријеч о Републици Српској или некој
/не/контроверзној историјској личности – тамо нема БиХ, већ само њене имитације.

Можда је то и разлог што све сениорске репрезентације БиХ у иоле важнијем спорту никада не играју ван бошњачких територија у Федерацији БиХ од потписивања Дејтонског мировног споразума.

Наиме, ако пред утакмице пјевате лажне текстове лажних химни и носите лажне /ратне/ заставе, онда је природно и да цијела репрезентација ван те територије буде схваћена као – лажна.

Извор: ИнфоБијељина.цом/срна

MD MONTEL