Арчибалд Рајс наставио да живи у Милановцу

Пор­трет Ро­дол­фа Ар­чи­бал­да Рај­са / Из Кри­ми­на­ли­стич­ко-по­ли­циј­ског уни­вер­зи­те­ту у Зе­му­ну (Фо­то­гра­фи­је Ан­ђел­ко Васи­ље­вић)

KOLUBARA Brčko

Наследници чувеног форензичара, доктора хемије, професора, који је модернизовао српску криминалистичку полицију, двоје су младих људи из Горњег Милановца – Мирјана и Никола Гачић

О нама је знао више него ми сами, у Србији је, после Првог светског рата остао из љубави према народу, а да би нас сачувао од свих наших мана и слабости у аманет нам је оставио и чувени политички тестамент намењен српском роду „Чујте Срби!”.

Обележена је стогодишњица од завршетка Првог светског рата, али име др Родолфа Арчибалда Рајса, осведоченог пријатеља Срба, није се много спомињало. Овај човек, пореклом Немац, образовањем Швајцарац, по сопственој жељи сахрањен је на Топчидерском гробљу, поред Наде, детета свог најбољег пријатеља Алфреда Фавра, док му је срце похрањено на Кајмакчалану.

Иако није имао свог потомства, Фаврина деца била су његови наследници. Из те лозе, имовину др Арчибалда Рајса, форензичара, доктора хемије, професора Универзитета у Лозани, човека који је модернизовао српску криминалистичку полицију наследило је двоје младих људи из Горњег Милановца – Мирјана и Никола Гачић. Они су највећи део Рајсове оставштине уступили Криминалистичко-полицијском универзитету у Земуну, који је наследник Прве државне полицијске школе, основане 8. фебруара 1921. године, чији први директор је био управо Рајс.

– Доктор Арчибалд Рајс дошао је Србију 1914. године после аустроугарских зверстава у Мачви и Прњавору на позив министра унутрашњих дела Стојана Протића. С њим је, као фотограф, дошао и његов пријатељ Алфред Фавра. Они су снимили злочине бугарске и аустроугарске војске и са нашим ратницима боравили на Крфу, Солунском фронту и Кајмакчалану. Та сведочења објављена су у новинама „Газет д’ Лозан” што је допринело да се види истина о српском страдању – објашњава Никола Гачић, Рајсов наследник.

Када се рат завршио, Фавра и Рајс нису желели да оду одавде. Како Рајс није хтео да се жени, јер је свој живот посветио професији, Алберт је одлучио да себи нађе супругу. Отишао је у Швајцарску и оженио Францускињу Лујзу.

– Сви заједно живели су у вили „Добро поље” на Сењаку. Алфред и Лујза имали су четворо деце – Наду, Ивана, Николу и Димитрија – Сержа. Нада је умрла са шест година, 1927. године. Две године касније умро је и Рајс и тражио да се сахрани поред своје мезимице – прича Никола.

Рајс је био незадовољан оним што се после рата у држави радило, посебно Пашићевом политиком, па је напустио све послове и остао само да хонорарно ради у Народној банци као вештак за фалсификоване новчанице.

Велики поштовалац Срба страдао је нажалост од српске комшијске псовке и бахатости. Бивши министар Милан Капетановић, иначе Пашићев сарадник и ратни профитер, почео је да гради кућу у близини Рајсове. Капетановић је терао неку грађу земљаним путем ка „Добром пољу”, а Рајс је покушао да шпедитере усмери ка калдрмисаном путу удаљеном пет минута одатле. Капетановић који је ово радио како би избегао да плати трошарину извређао је Рајса и добацио му да је „нико и ништа у Србији”. После тих речи Рајс се срушио. Послужитељ Јова и Лујза унели су га у кућу, али је он убрзо умро. Било је то 8. августа 1929.

Фаврама се 1931. године родио син Иван, али није поживео дуго. И он је сахрањен у гробници на Топчидеру.

– Никола је погинуо касније, по њему сам ја добио име. Једино је преживео Димитрије – Серж. Димитријевом крштењу и освештању куће на Сењаку присуствовао је краљ Александар Карађорђевић – објашњава Никола.

Пред Други светски рат Алфред и Лујза, Димитрија – Сержа шаљу  у Женеву. Ускоро и они крећу за њим, али пре одласка из страха од немачке одмазде пале сву Рајсову документацију, списе и фотографије о страдањима Срба.

Крајем педесетих почиње други део приче.

– Из села Лозња код Горњег Милановца пут Швајцарске и ујака који је имао кафану у Женеви упутила се и осамнаестогодишња Славка Гачић. То је била тетка мог супруга Николе, сестра његовог оца. Првог дана у Швајцарској упознаје Димитрија – Сержа и њих двоје убрзо ступају у брак. Како Швајцарци нису могли да изговоре њено име, она узима име Јола. Дуго година радила је у парфимерији Нине Ричи, док је Димитрије радио на царини – прича Мирјана.

Како Димитрије – Серж и Јола нису имали деце, преузимају бригу о сину Јолиног брата, а Димитрије му по свом брату даје име Никола.

– Теча Димитрије и тетка Јола по одласку у пензију осамдесетих година враћају се у Југославију и покушавају да се врате у вилу „Добро поље”. Нису успели јер је она национализована и у њој су живели станари. Теча одлучује да купи кућу у срцу Шумадије и то баш на Брду мира у Милановцу. Са собом доносе и сачуване Рајсове ствари. Ми смо их пазили годинама и на крају одлучили да их предамо Криминалистичко-полицијском универзитету – каже Мирјана. Прича да

је сасвим случајно међу стварима нашла оригинални рукопис „Чујте Срби” написан на француском.

– Необично је и то што је Рајс 1. јуна 1928. почео да пише овај рукопис, а на тај датум 2010. ја сам родила близанце – истиче Мирјана.

Сада у кући у Милановцу живе Мирјана и Никола са децом Теодором, Марком и Немањом. Ни они, иако им по тестаменту припада право, не могу да добију вилу „Добро поље”.

Лујза и Алфред сахрањени су у Женеви, а Димитрије и Јола у гробници са Рајсом, Надом и Иваном на Топчидеру.

Извор: Политика

MD MONTEL