KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Од прве објављене приче желим да напишем једну о њој. Њој сам послала своју прву необјављену причу-ја овде, она у Новом Саду-али било ми је потребно њено мишљење.

Читала сам “ветар у леђа” који ми је послала у пакету од љубави, са машном од подршке и среће за нешто што је знала да ми је важно. И знала сам да је то то! Знале смо ми то обе, кад знаш неког од своје пете године, и кад и са преко четрдесет осећаш ону исту доброту и повезаност коју ни седам гора ни седам мора не могу избрисати јер, сваки разговор са Дијаном ме враћа мом исконском ја. Ко сам, шта сам-а знам да сам ја то исто њој-јасна вам је моја потреба за њеним-то сит! Ако постоје особе које вас познају боље и од вас самих и чије срце вас и после свега види као неискварено дете-мени је то Дијана.
Док сам писала о учитељици свог сина, знала сам која је следећа-прича о мојој Дијани. Следећој реченици насмејеће се од срца њена душа (морам вам ставити слику њеног осмеха, другачије вам ту срећу, лепоту, радост и искреност не могу дочарати, признајем). А смејаће се кад прочита да сам од силне жеље да је што боље опишем на моменат блокирала плашећи се да шта год кажем –биће мало, једноставно, мало.

Али драга моја, другарице учитељице, да почнемо:

Не желим овде да причам о сродности наших душа, о Гимназијским данима (просветно-културолошки смер), где смо наравно ишле да остваримо животну жељу- да постанемо наставнице, учитељице… Нећу писати о твојој неукротивој, краткој коси у стилу Мадоне из 80-тих која је и данас неукротива али дуга коса једне даме. Нећу о нашим дугим разговорима где смо једна другој често допуњавале мисли…Нећу да причам ни о часовима кад смо предавале у сопственим одељењима док су наставнице имале седнице, ни о судбини која је све то прекинула и раставила нас…
Желим да ти се захвалим за све што, као учитељица чиниш за нашу децу, за заједницу, за веру у добре људе-јер ти си Дијо живи доказ за то, а искрено, док прелећем сећања-мање од тебе нисам ни очекивала! И тако сам срећна што радиш оно о чему смо маштале. Ти си другачија јер радиш оно за шта имаш уродјени дар-а то је заиста благослов. И ту резултати не могу изостати. Пуно је дивних учитеља, али најбољи су ретки, као оно цвеће што тешко успева-али кад процвета-мирисом лечи као 1000 обичних. Ти си заиста једна од њих. Начин на који се опходиш са децом, као са себи равнима а опет, како ти кажес “испод жита”, провучес и понеку васпитну која није у плану и програму- (прича о дечаку који је закаснио и улетео у учионицу задихан и узнемирен а ти си му благим гласом рекла да је у реду, да се дешава и питала си га да није нешто важније заборавио, нашта је дечак изашао, покуцао, ушао и рекао: Добро јутро, извињавам се што сам закаснио) …То је непроцењиво… Или кад удјеш у учионицу а они сви скривени испод стола, чекају да их пронадјес-говори ми да су толико сигурни у тебе и да осећају дете у теби које се са њима игра и кроз игру учи…А да ја нисам субјективна и да не преувеличавам кад кажем да родитељи покушавају на све начине да добију место за своје дете у твом разреду, преносим део чланка објављеног када си 2015. Изабрана за једног од 16. најбољих едукатора Србије, теби је то можда природно, али знај да је то велико:
“Родитељи ученика учитељице Дијане кажу да је искрена, објективна, праведна и доследна и да је деци узор позитивног и хуманог понашања. Ствара осећај заједништва и припадности у одељењу, а њен основни циљ је изграђивање доброг карактера и здраве личности код ученика. Поставља висока, али реална очекивања од ученика и посебно ради са ученицима који имају потешкоћа у учењу. Добар је предавач, подстиче ученика на рад и охрабрује га. Воли и цени рад. Повремено часовима присуствују родитељи који преузимају улогу едукатора, а понекад су то и сами ученици.“
Твоја активност у позоришту и будјење креативности у највецем благу што имамо-деци-природан је ток после образовања. Креативност, усаврсавање и учење да је најважније пратити себе и оно за шта нас је Бог створио-Бољи пример од тебе деца нису могла имати!
Наравно да је ово само делић онога што бих о теби писала, али, толико је важна улога учитеља у животима наше деце, да ме боли колико је то занемарено. Вриштала бих, вукла људе за кравате и јакне да им отворим очи, нарочито код нас, у Србији-да су људи као ти национално благо!
А хоћете ли ми, драги људи који читате ово моје јавно писмо, писмо жени коју знам цели свој живот, и коју је, опет тврдим, Бог створио да ради то што ради, хоћете ли ми поверовати да је и она прошла тортуру система, да ли због чувене политике, или малодушника који не могу поднети тудји успех, или…
Да не залазим у детаље, Србијо, освести се више и погледај и подржи и узвиши оне који нам васпитавају децу, који у сенци будала, да будала, извињавам се-али то је једина права реч, ма колико се трудила да будем фер, раде од јутра до мрака, у школама, у болницама, у њивама, у позориштима, спортовима-освести се више и захвали се жени која вам је дете спасила од лошег друства, од депресије, од спонзора, од дроге, захвали се Србијо на ономе што имаш-а имаш много, и окрени поглед од будала, И оне ће саме нестати. Јер, Дијана је пуна Србија, Дијане су као Сунце које је једино у стању отерати ове гњиде што се хране тамом и мраком- а главни плен су им наша деца.

Живот је само игра

MD MONTEL