Музеј Вука и Доситеја – важан подсјетник на темеље српске писмености

KOLUBARA Brčko

У једном од најстаријих дијелова Београда, у улици господар Јевремовој број 21, смјештен је Музеј Вука и Доситеја. Зграда у којој се налази Музеј Вука и Доситеја подигнута је 1739. године. Здање је више пута мијењало намјену, а у периоду од 1809. до 1813. године ту је радила Велика школа коју је основао Доситеј Обрадовић, претечу каснијег универзитета.

Значајни конзерваторско-рестаураторски радови на згради обављени су 1948. године и објекту је враћен првобитни изглед. Због своје архитектонске и историјске вредности, здање музеја заштићено је као културно дјобро од изузетног значаја за Републику Србију.

Музеј је отворен крајем фебруара 1949. године. Исте године, Вукова збирка је издвојена из фонда Народног музеја и придружена заоставштини Доситеја Обрадовића. Тако је формиран Музеј Вука и Доситеја у згради некадашње Велике школе чији је Доситеј био оснивач, а Вук један од првих двадесет ученика.

                                                        Гусле са гудалом, дрво, Србија, 19. век

Гусле су традиционални, српски, музички инструмент најчешће прављен од јаворовог дрвета, са једном или дијве жице (струне) преко које се повлачило гудалом. Свирање гусала увијек је пратило пјевање, које су у Србији током периода турског ропства (15–18. век) изводили гуслари – најчешће слијепи, путујући пјесници.

Гуслари су имали велику улогу у очувању идентитета и усмене баштине народа. Путујући од мјеста до мјеста, пјевали су о разним темама, приповиједали о временима прије турског ропства, о јунацима који су се борили за слободу, о љубави и вјери. Зими су се окупљали и размјењивали стихове, усавршавали их, а с доласком прољећа кретали поново на пут по Србији, да казују стихове и преносе историјско наслеђе народу до касно у јесен. Вук Стефановић Караџић, савременик бурних устанака, први је увидео значај поезије која се преносила на овај начин. Марљиво је радио на њеном прикупљању, слушајући и записујући дјела која су му усмено казивали гуслари: Филип Вишњић, Тешан Подруговић, старци Милија и Рашко и други. Након објављивања ових дјела на народном језику и превода на друге језике, српска епска поезија трајно је сачувана као дио усмене свјетске баштине.

                                             Вук Караџић, уље на платну, Димитрије Лакатари, 1832.

Мање познат портрет Вука Караџића из збирке српског сликарства 18. и 19 века Народног музеја који је 1832. године у Бечу насликао Димитрије Лакатари (Demeter Laccataris) сликар грчког поријекла, академски образован на Бечкој ликовној академији. Портрет доноси један другачији умјетнички сензибилитет у односу на портрете по којима обично памтимо Вуков лик.

Човјек који је промијенио ток историје српског језика: 5 занимљивих чињеница о животу Вука Караџића

Овде је занимљиво и то што је Вук, гледајући посматрача право у очи, приказан у годинама када губи косу, а без феса на глави по којем ће касније увијек бити препознатљив. Може се примијетити такође да ће Вукови бркови у познијим годинама постати примијетно дужи, попримајући извјесну епску димензију. Успјели портрет, који нас упућује у умјетничке тенденције и афинитете грађанске средње Европе тридесетих година 19. века, уједно свједочи о Вуковом изгледу у његовој 45. години.

                                                                      Српски рјечник, Беч, 1818.

„Српски Рјечник“ Вука Стефановића Караџића штампан је у штампарији јерменског манастира у Бечу 1818. године. Садржи 26.270 ријечи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ријечи су протумачене њемачким и латинским описима и изразима.

Грађу за израду ријечника српског језика Вук Караџић почео је да сакупља 1815. године на наговор Јернеја Копитара (1780 -1844), цензора за словенске језике бечке дворске библиотеке. Рукопис је био завршен већ 1816. године, али због недостатка средстава и полемика са неистомишљеницима објављен је 1818. године. „Рјечник“ садржи предговор, списак пренумераната, граматику и таблицу са српским, неколико словенских и западних азбука ради њиховог међусобног упоређивања.

                                         Мина Караџић Вукомановић, Аутопортет, уље на платну

Вилхелмина Мина Караџић рођена је 1828. године у Бечу. Била је седмо дијете по реду од тринаесторо дјеце Вука Караџића и Ане Марије Краус, које су само она и млађи брат, Димитрије, наџивјели. Сви остали умрли су у дјетињству или раној младости. Мина је, иако без редовног образовања, похађала часове клавира и сликања. Вриједно је учила језике, те је, поред матерњег, немачког и очевог, српског, савладала и француски, италијански и затим енглески језик. Мина се опробала и у сликању, које је учила од познатих умјетника. Осим педесетак цртежа и портрета, сачуван је њен аутопортрет и портрет брата Димитрија.

Разочарана што није добила руску стипендију за учење сликарства у Италији и Француској, петнаестогодишња Мина окретала се све више књижевности. Писала је пјесме и преводила народне изреке на стране језике, а помагала је и оцу обављајући велики дио његове преписке. Мина Караџић је тешко поднела очеву смрт 1864. године, а затим и мајчину. Потпуно је клонула 1878. када је добила писмо да је страдао њен деветнаестогодишњи син Јанко, питомац војне школе у Русији. Након тога посветила се очевим дјелима – наставила је да их сређује и објављује у Београду, Бечу, Петрограду. Очеву заоставштину је пред смрт поклонила Краљевини Србији и ми данас захваљујући томе имамо сачуване предмете, писма, књиге и слике Вука, Мине и породице Караџић.

                      Доситеј Обрадовић, скица за споменик у Београду, Рудолф Валдец, 1911.

Дјело Рудолфа Валдеца из 1911. године представља конкурсни рад – скицу за споменик Доситеју Обрадовићу (1739/1741 – 1811) који се данас налази у Студентском парку у Београду у непосредној близини Музеја Вука и Доситеја. Скулптура је била поручена поводом обележавања стогодишњице од Доситејеве смрти, 1911. године.

Постављена је ипак неколико година касније, по завршетку. Вајар Рудолф Валдец приказао је Доситеја какав је он и био за живота. Представљен је у покрету, као да се не зауставља, са шеширом, неизоставним књигама у лијевој руци и штапом у десној. Преко штапа дискретно прелази дио мантила који се виори као да благи вјетар прати његове покрете. На овој скици, као и на скулптури, види се да је Доситеј обучен по посљедњој, тадашњој, европској моди.

Текст је објављен у склопу пројекта “Београд-културна престоница региона” који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање.

Иницијализација у току…

Извор:National Geographic.rs/ОбјективМедиа

MD MONTEL