БИО ЈЕ ЧЕТНИК У ПОКРЕТУ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА! ПАРТИЗАНИ СУ МУ СТРЕЉАЛИ ОЦА И БАЦИЛИ У РАКУ! Србин који је 36 година водио светску кошарку у младости је преживео прави ПАКАО!

KOLUBARA Brčko

Кошаркашка легенда Борислав Станковић, 36. година је као генерални секретар био први оперативац Светске кошаркашке федерације, али је сада говорио и о припадности четничком покрету Драже Михаиловића током Другог светског рата.

Станковић је о томе говорио и у књизи “Игра мог живота” аутора Александра Милетића

“Мог оца Василија погубио је ватрени одред 5. јануара 1945. Отишао је како се тада говорило на терен у шуму, као присталица покрета Драже Михаиловића. Нисам га видео све до маја, 1944. када је после савезничког бомбардовања Београда, сматрајући да је тако безбедније тражио да му се придружим”, сећа се Станковић, којем су током рата срушене породичне куће у Лединцима и Новом Саду.

“Припадали смо штабу Војвођанске команде Југословенске војске у отаџбини и нисмо мрзели партизане, већ смо их као и нас сматрали борцима за слободу”, објаснио је у књизи.

Причајући о периоду у зароблејништву, Борислав је казао:

“Били смо недалеко од Београда у селу Грабовац код Обреновца, а касније у Банату у селу Дубовац. Становали смо код сељака. Октобра 1944. отац се сусрео са совјетским официрима с друге стране Дунава код Доњег Милановца. Одмах после тога је дошла наредба да се цео тај штаб пребаци из Дубовца у Србију па смо дошли до села Жабара. Ту смо били под паском совјетских војника, а онда су дошли партизани који су нас, тату мене и још пет шест особа пребацили у Петровац на Млави. Ту смо били у затвору десетак дана”.

Следи премештај у Београд, ге је стрељан Борин отац Влаја.

“Кад су установили да је мој отац био учесник конгреса у селу Ба почетком 1944 пребачени смо возом за Београд у зграду Специјалне полиције на Обилићевом венцу, где се данас налази Тањуг. Виђали смо се сваког дана, а мајка је користила сваки тренутак да нас обиђе. После десетак дана мене су послали у затвор у Ђушиној улици (данас Рударско-геолошки факултет). Кад смо се растајли загрлили смо се јако. Тај загрљај је био снажан, дуг и тих. У тим моментима нисам знао шта значи. Тада сам последњи пут видео оца. Неколико дана касније је стрељан и бачен у обичну раку. Ни данас не знам где му је гроб”.
После стрељања оца, будући кошаркаш, ветеринар и спортски функционер је пуштен кући

“Недуго затим, дошла је општа амнестија за један део покрета Драже Михаиловића. То је важило само за младе, оне који нису били у борбамаи нису имали „крви на рукама“. Тако сам почетком 1945. из Ђушине отишао кући.”

Током рата Станковић је остао је без 14 чланова фамилије, а касније му је као сину “државног непријатеља” одузет пасош. Због тога је напустио Црвену звезду и најпре, прешао у Железничар, а затим миселећи да ће лакше доћи до путне исправе и у Партизан.

Извор: Курир спорт

MD MONTEL