ОСМИ МАРТЕ – МУКА МИ ЈЕ!!!

KOLUBARA Brčko

Сваке године у ово време имам жељу да сав садржај из желудца избацим на уста.

У данашње време сви имају нека своја права и свој Дан за обележавање. За разлику од педера и жена обојених тамним бојама, који су се, на жалост, домогли својих права, када се ради о 8. марту, мора се признати да је то био пионирски подухват. То је један од оних дана који је почео да се обележава управо јер су тадашње жене биле на десетом месту у друштву – нешто слично као данашњи пушачи, нпр.

Те давне 1909-те године, бити жена и подићи свој глас против система, било је равно слетању на Месец… добро, слетање је доказано да је лажирано. Дакле, треба бити реалан и стати у став мирно када је реч о борби за тадашња права жена! Ево стојим мирно!

И није мени мука сваког 8. марта због тога. Шта више! Дивим се тадашњим женама! Браво! Капа доле!

За разлику од тадашњих, данашње жене одавно нису угрожене као на почетку XX Века! Одавно су изједначене са мушкарцима. Данас жене носе браду, наступају тако брадате на фестивалима, добијају награде. Данашње жене седе у директорским фотељама, командују градовима (понеке брадате а понеке и без браде). Без њиховог одобрења готово да је немогуће било шта организовати у граду. Баве се политичко – друштвеним животом свих нас. АЛИ АПСОЛУТНО СВИХ НАС! Људи их од милоште зову ГРАДСКИМ МАМАМА. Дакле, од угрожености овде нема ни У!!! Ал добро. На сву срећу не носе све жене браду! Да се разумемо, немам ја проблем са брадатим женама (далеко им лепа кућа). Нешто друго мене мучи!

МУЧИ МЕ РЕАЛНОСТ!

Мука ми је бре од оне изумрле врсте која се претворила у мушкарчине! Ретка врста водоземаца који само за 8. март купују женама цвеће. И то што већи букет. Са обе руке да се пронесе сокаком и да село види како је он брижан муж. Отпадоше му руке од ношења, ал њему са лица озареност не силази! Да га питате којим именом се одазива жбунић рећи ће вам – “НИСАМ ЗАПАМТИО АЛ` ПОЛА ПЛАТЕ ЈЕ КОШТАО!

Наравно, претходно је однео још већи жбунић, али не баш овако јавно сокаком, већ у потаји, поједини и службеном лимузином, и то некој домаћици која је претходног викенда банчила до пет ујутру у овдашњем локалу!

Шта сам измислио? Ако лажем ја, не лаже неумивен селфи на ФБ где стоји ПРВО ГА ЈЕ МЕНИ ДОНЕО! Срећница!

Дакле, мушкарчине, ако се не сетите бар једном месечно да купите вољеној особи цвеће, не чините то ни 8. марта. Нарочито не због села. Отпашће вам бре руке… а сокаци дуги!

На жалост, истина о женама (великој већини) је сасвим другачија. То су жене које никада неће добити жбунчић за 8. март. Е оне су заиста угрожене, о њима нико не говори, оне немају права ни да дишу а камо ли да славе неки свој Дан. Њихов послодавац (ако имају срећу да раде) не дозвољава им ни слободан дан да добију а камо ли жбунић. Директор им прави зврчку на послу ако нису одговориле на његов “шарм”. А оне ћуте, не смеју ни да писну! Ту реалност многи не виде, многи не чују, за њихова права се не бори нико. Нарочито не горе спомениту!

MD MONTEL