“Коње убијају, зар сад”

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Шта би дао? Много тога бисмо дали да смо на његовом мјесту.

Не знам како би изгледала наша младост да није било “Бијелог дугмета”. Сигурно закинута за добар дио душе. Са омота њихове плоче снимљене 1975 године, остало је меморисано у мојој глави “пјесме су написане у малом селу Борике код Рогатице”. Пожелим да једном одем тамо и видим како изгледа тај шумски рај а посебно ергела коња што ми је била потпуна непознаница.

Почетак јуна мјесеца, мој пријатељ и ја, зачас из Рогатице дођосмо до Борика. Мотел смјестен у шуми зове се исто тако као и село по боровима. Двије – три особе су у мотелу персонал и би им мало чудна наша посјета, одвикли се од гостију. Питам рецепционара да ли је радио у вријеме кад су момци из Дугмета ту боравили и правили пјесме за албум. Процјењујем по његовим годинама да је млад био у то доба али…

– Како да не госпођо, био сам ту с њима, сваки дан. Их, пио сам с њима кафу, јео, дружили смо се.
– Могу ли ја добити собу у којој је Брега боравио?

То сам тражила због карме, можда ми дође у памет да ја нешто спектакуларно напишем као он “Шта би дао”!
– Можете, ионако су собе слободне, ви сте једини гости.

Добијем кључ од собе за коју момак тврди да је Брегина и оставимо наше ствари.
Објаснише нам да је ергела ту у близини. Отишли смо одмах да је видимо. Један човјек је унутра радио неке уобичајене послове око боксова за коње. Испричали смо му ко смо, шта желимо видјети и да нам појасни историјат ергеле.

Од двадесетак босова само у пет су коњи, остали, празни. Човјек прича да је прије рата у Босни, у овој ергели било пуно чистокрвних арапских коња с којима су се поносили али сад… много коња је страдало од мина у пољу јер их морају пустити у пашу и да галопом јуре по околним брдима као што вихор у пјесми, ружу низ поље тјера.
Сваки њихов одлазак из стаје је био ризик јер је много заосталих мина зато их сада има само пет.

Од стаје с коњима до мотела Борике на шумском путељку наилазимо на руинирану вилу, сакривену у боровима . Види се да је била чаробно лијепа, нестварна у тој шумској бајци без Снежане и патуљака. У мотелу нам рекоше да је била власништво политичара који је погинуо давно у хеликоптеркој несрећи. Штета, вила је прекрасна али о њој се нико више не брине па тако и изгледа, запуштено.

Послије домаће трпезе и вечере враћамо се у собу за коју тврде а ја хоћу да вјерујем да је Брегјна била, три мјесеца. Погледом тражим по соби као да ћу видјети да је Брега нешто написао на зиду или вратима, неку поруку можда оставио. Ослушкујем у ноћи да ли се може осјетити енергија мјеста гдје се стварала историја музичке сцене? Ништа!

Невјероватна тишина је царовала. Ниједан звук цивилизације дотле није допирао. Само понека ноћна птица се на тренутке огласила и шуштање лишћа се чуло кроз ноћ. Глува тишина.

Ненавикнути на апсолутни мир и одсуство звукова који указују на присуство човјека у близини, провели смо бесану ноћ. Макар да сам пјесму написала или нешто спектакуларно да се прославим а имала сам времена, није да нисам.
Можда покушам поново, пјесму сигурно нећу написати али неку причу о томе гдје станује душа, то већ могу.

MD MONTEL