Сенке над генералом Петром Живковићем

Kolubara

Серија „Сенке над Балканом“ актуелизовала је међуратни период у Краљевини СХС (Југославији) као и многе личности из тог периода. Свакако једна од најинтригантнијих и најитересантнијих је личност генерала Петра Живковића. Подстакла је ова серија многе расправе, предавања и текстове о овом несвакидашњем човеку који је (пре)дуго био заборављен. Због тог колективног заборава, данас је прво, а често и једино питање, ко је Петар Живковић?

      Генерал Петар Живковић – Небојша Дугалић

 

Прескочићу биографске податке, јер су оне мање важне у овом тексту. Уствари, Петар Живовић каквог га јавност данас познаје рођен је у ноћи Мајског преврата, када је иступио из улоге војника и прешао у сферу политике. Његова улога у атентату на краља Александру и краљицу Драгу Обреновић био је да у 2 сата након поноћи откључа капију на коју ће ући завереници. Он је своју дужност испунио, мада поприлично трапаво (касније упао и у отворени базен са водом) па је због своје улоге добио надимак „Пера капија“. Одмах по окончању преврата и избора Петра Карађорђевића за краља, Петар Живковић је заједно са Антонијем Антићем упућен у Беч да сачека и допрати до Београда престолонаследника Ђорђа и принца Александра. Антић је стављен на располагање престолонаследнику Ђорђу, а Живковић принцу Александру. Био је то почетак пријатељаства између Александра и Петра Живковића. Како се пријатељство између њих двојице развијало, тако је све чешће улазио у сукоб са престолонаследником Ђорђем. Затегнутост у тим односима је дошла до тога да је престолонаследник Ђорђе затражио од команданта Гарде са се Петар Живковић премести на други положај.
Колико је Петар Живковић био способан, можда најбоље говори и овај пример. Он је искористио жељу да га се престолонаследник Ђорђе реши из Гарде, па се пријавио на стручно усавршавање у иностранство. Одмах му је молба одобрена и он је отпутовао у Француску септембра 1907. године. У Србију се вратио годину дана касније на стару дужност у Краљевој гарди.

Од самог почетка официрске каријере могло се закључити да је гладан моћи и утицаја, желео је више и на том путу није презао ни од кога.
Ипак, јануара 1912. године, одмах након што је добио чин мајора, Петра Живковића премештају на нову дужност, у команду Неготинског војног округа. На том положају није остао дуже време и новић пролећним распоредом премештен је на место ађутанта у команди Тимочке дивизије области у Зајечару. Ту га затиче почетак балканских ратова. Ратним распоредом је био одређен за команданта коњичког пука Тимочке дивизије. Командујући тим пуком, учествовао је у опсади Једрена. И тада је први пут против њега покренут поступак да је хомосексуалац. Његова кривица по том питању није доказана. Он је говорио да га је бранио лично генерал Степа Степановић, док су други причали да је сам Аписа по окончању балканских ратова уништио тај судски предмет. Тај случај је био повод да се о таквим склоностима Петра Живковића често пише и говори. Један од његових најближих пријатеља у то време Антоније Антић тврдио је да је Живковић имао обичај да се љуби са мушкарцима кад се напије и да нико од његових другова, па ни Антић, није знао да је он икада имао однос са женом.

Током Првог светског рата, сада већ потпуковник Живковић, командовао је Четвртим коњичким пуком. На челу тог пука је учествовао у Колубарској бици, ослобађању Београда а затим у низу борби на југу Србије. У октобру 1915. унапређен је у чин пуковника. На челу Четвртог пука остао је и након реорганизације на Крфу, све до августа 1916. године. Пуковник Живковић 28. августа 1916. постаје први ађутант краља Александра и маршал двора, на тој дужности остаће до 01 јануара 1917. године, када ће бити именован на положај команданта Краљеве гарде.
Солунски процес је поново увео Петра Живковића у орбиту политичког дешавања. У својим мемоарима он пише: „Имам да напоменем ово, да никаква удела у том суђењу нисам имао. Нити сам позиван као сведок, нити оптуживао, нити судио. Мада су моји противници протурали вест како сам и ја у том просецу имао удела, те заједно са регентом и Пашићем приредио тај процес и утицао на осуду криваца.“
Многи докази пак говоре да је Петар Живковић све време трајања процеса био у директној вези са сведоцима против оптужених, којима је давао упутства шта треба да говоре пред судом. На другој страни, стално је био у контакту са надзорницима ухапшених официра, преко којих је након сваког заседања суда добијао информације о томе шта су оптужени говорили.
Упоредо са Солунским процесом, водио се још један процес против Петра Живковића који је био оптужен за хомосексуализам. Сведоци су редом износили низ гнусних оптужби са сочним детаљима и описима. Интересантно да је Петар Живковић пратио свако изношење доказа оптужбе против њега, вероватно са жељом да поколеба и уплаши неке од сведока.
Као и 1912. године и овај пут су оптужбе одбачене као неосноване.
Након Првог светског рата моћ и утицај Петра Живковића су рапидно расли. Ова моћ у великој мери долазила је из чињенице да је био под кишобраном краља Александра, што му је омогућило да кадрира своје људе након што је отишао велики број старих српских официра из војске у првим послератним годинама.
До дана данашњег највећа мистерија у вези Петра Живковића, јесте однос са краљем Александром, његова подршка и попустљивост била је извор моћи за Живковића.
Многи, па и краљев први ордонанс Панта Драшкић су наводили је по среди уцена и да га се зато краљ Александар плаши и да ту нема никаквог поштовања, нити подршке за тог човека.
Данас се наводе нека три сценарија због којих је генерал Живковић државо Регента, касније краља Александра у шаци. У својим мемоарима Панта Драшкић је навео два потенцијална разлога и описао их:
„После Ђорђеве абдикације догодило се да је др Нинко Перић изабрао за своју докторску тезу доказивање да та абдикација није легална. Нешто због тога, а нешто и због утицаја људи који су почели да се окупљају око Ђорђа, Александар је почео да се прибојава за сигурност свог престолонаслеђа. Кажу да је имао намеру и да Ђорђа смакне, и у том погледу је узео за сарадника Петра Живковића. Ја сам, међутим, чуо и за конкретну верзију о покушају смакнућа Ђорђа, с тим да то изврши за време његовог путовања у иностранство. Петар је помоћу неких својих пријатеља почео да организује комплот за ову сврху, али су му они скренули пажњу да Александар не смакне њега, па и њих остале. Зато Петар оде у иностранство, код Александра, да му тражи гаранције у том погледу. Кажу да му је том приликом Александар дао неку писмену гаранцију, која га је према Петру доживотно обавезала.“
Дакле, ето једне верзије о извору Петровог утицаја на краља Александра. Иначе план да се убије принц Ђорђе био је крајње једноставан. Сипали су отров у флашу киселе воде коју би овај попио приликом рибарења, на које је често ишао. По тој верзији отров је спремио дворски лекар др Светозар Моачанин. Међутим атентат је спречио Апис, он је дојавио капетану Стојану Поповићу, ордонансу принца Ђорђа, намере и наредио му да разбије флашу са кисолом водом, што је овај и учинио.
Као други разлог Панта Драшкић износи следеће:
„Било је то са пролећа 1917. године, када се услед ратне ситуације и догађаја у Русији почело све више говорити о закључивању мира пре војничког решења рата, и о разним покушајима сепаративног мира. Према тој верзији смо и ми били предузели неке кораке да дођемо у додир са представницима непријатељских ратних сила. Кажу да је мисија била поверена Стојану Протићу, који је у том циљу отпутовао у Женеву. Тамо је дошао у додир са принцом Сикстом Бурбонским, али су му они рекли да не могу са њим преговарати ако нема својеручно пуномоћје Регента. Због тога је престолонаследник Александар морао да напише једно писмо. Да би то писмо имало бољег ефекта код представника непријатељских дражава, он је у њему врло оштро оптуживао и осуђивао савезнике. Разуме се, да би таквом садржином наши савезници, ако би је дознали, били јако незадовољни, увређени и озлојеђени. Ово писмо је предатао Петру Живковићу да га он однесе у Женеву и преда Протићу. Али догодило се да је Америка објавила рат централним силама одмах по одласку Петровом на пут. Дакле, ситуација се одједном снажно окренула у нашу корист и мисија Стојана Протића је постала непотребна, а опасно писмо требало је да остане непознато свима, тј. да се уништи.“
Наводно се Петар Живковић вратио у Београд али без писма. Он је рекао да је писмо уништио али се сумњало да га је задржао за себе како би имао „кеца из рукава“. Негде у прилог овој тези иду и каснији догађаји. Када је након рата генерал Живковић био све јачи и јачи, догодило се да му је стан обијен. Извршен је претрес и преметачина са циљем да се нађу документи. Када је петар сазнао за обијање стана, кажу да је рекао да су документа која они траже склоњена у сеф неке стране банке, која ће исте објавити у случају да се њему нешто деси.
Трећи потенцијални разлог је у вези са Солунским процесом у коме је као што смо већ претходно навели велико учешће имао и Петар Живковић. Претпоставке су да је он поседовао одређену документацију која би могла да доведе исправност судског процеса у питање и тако компромитује краља Александра.
Било како било, свакако је Петар Живковић активно помагао краљу Александру када год је овај то од њега захтевао и према томе корист је била обострана. Када је краљ Александар решио да заведе лични режим одлучио је да Петра Живковића као најповерљивију личност именује за председника владе и министра унутрашњих дела. Очигледно је било да именовањем Петра Живковића за председника владе краљ Александар јасно жели да подвуче и нагласи своје директно ангажовање и своју контролу рада владе.
Петар Живковић се на месту председника владе понашао војнички, можда више него у читавој својој војничкој каријери. Устајао је рано ујутру и долазио у свој кабинет. Имао је обичај да изненада оде у неко министарство или другу државну институцију и да буде изузетно строг према потчињенима. Према речима Милана Стојадиновића, иако склон интригама, увек је остајао скривен у дубокој позадини трудећи се да се ни у ком погледу не истиче. Неопсредно по смени са места предсеника владе, краљевим указом од 4. априла 1932. реактивиран је и постављен на свој ранији положај команданта Краљеве гарде.
Ипак, ово није био крај политичког живота и амбиција Петра Живковића. Након атентата на краља Александра у Марсељу, октобра 1934. године, он прелази на дужност министра војске и морнарице. Кнез Павле и поред тога што га није сматрао својим поузданим сарадником, у наредном периоду је са њим блиско сарађивао. Разлози за наставак сарадње са непопуларним генералом су били вишеструки. У првом реду дуговао му је захвалност на подршци и интервенцији приликом отварања и спровођења у дело тестамента краља Александра. Такође, прибојавао се могуће интервенције моћних војних кругова, за које није био сигуранда ли су и у којој мери спрени да следе амбиције Петра Жиковића.
Може се рећи да су у годинама које следе некако смањили утицај и моћ Петра Живковића и успели после низа перипетија да га коначно пензионишу 29. јуна 1936. године. Након одласка у пензију, посветио се политици. Убрзо је постављен за председника Главног одбора Југословенске националне странке. Међутим, Живковићева амбиција да се преко ангажовања у врху једне странке врати у орбиту политичког живота није дала очекиване резултате.
Када је почео Други светски рат он напушта земљу и ангажује се у влади младог краља Петра Другог Карађорђевића у емиграцији. У влади Милоша Трифуновића је био министар без портфеља. Након тога је обављао дужност помоћника Врхоног команданта. По завршетку Другог светског рата остао је у емиграцији. На процесу против Драже Михаиловића и он је у одсуству осуђен на смрт стрељањем због помагања и подршке Југословенској војсци у отаџбини.
Умро је у емиграцији. Био је сахрањен на српском војничком гробљу Тије у Паризу. Касније су његови посмртни остаци пренети на Ново гробље у Београду.
Остало је упамћено да је Петар Живковић био један од највештијих људи у дворским интригама и сплеткама, можда и у читавој српској историји.
Оспораван и хваљен, куђен и слављен, Петар Живковић је личност која је преусудно утицала на историју српског и југословенског друштва прве половине двадесетог века. Као један од стубова владавине краља Александра, човек немерљивог утицаја и моћи, он је симболизовао владавину краља Александра дајући јој посебан печат и обележје.

Извор: blogovanje.rs

MD MONTEL