Угљенисан комад српске погаче из 12. века

Kolubara

Ово што видите на слици је угљенисан комад српске погаче из 12. века, пронађен у околини града Раса у Рашкој. Захваљујући пожару који се догодио у једној обичној српској средњевековној кући, данас имамо сачуване угљенисане фрагменте хлеба и остатке житних каша итд. На основу тога, спроведеним анализама и новим археолошким налазима утврђено је како се јело и пило у Немањићкој Србији.

Што се тиче хране, прво треба имати на уму да се у средњевековној Србији изузетно водило рачуна о хришћанском посту. Сва четири велика поста (Васкршњи, Божићни, Апостолски и Госпојински) уз пост средом и петком су поштовали практично сви, од владаоца па све до најпростијих себара или сељака и сточара. Имамо и стране, првенствено ромејске изворе који са дивљењем описују Србе који марљиво посте припремајући се за велике хришћанске празнике.

Без хлеба није могао да се замисли ни један оброк. Правио се на једноставан начин: вода, квасац, грубо млевена пшеница уз мало плеве. Колико је хлеб био важан и колико се свакодневно правио, може да се види на постхумним остацима особа, најчешће жена, задужених за његову припрему. Наиме, млевење житарица на такозваном ручном жрвњу које је имало готово свако средњовековно домаћинство утицало је на стварање деформација на шакама и зглобовима старијих госпођа. Још су стари Римљани за цивилизоване људе признавали само оне који једу хлеб. На људе који су махом јели месо без хлеба стављали су етикету: дивљаци тј. варвари. Такав поглед се очигледно примио и у Србији. И хлеб и печење, била је најслађа гозба на српским трпезама. На свим српским средњевековним налазиштима наћићете црепуље тј. плитке глинене судове кружног облика у којима се на огњишту пекла погача, а приказане су и на фрескама у српским средњовековним манастирима, а ту видимо да се на њима пекла и риба и разноразна перад.

Свечарске трпезе код обичних сељака у Немањићкој Србији биле су богате. За Славе и празнике се углавном јела свежа домаћа риба, ако пада пост, или уз мрс, печена прасетина, јагњетина, пилетина и уз пуно хлеба, сира, пита, вина и пива (оловине, како се тада називало). Уз то долазили су уз прилог ротквице, лук и друго зелено поврће, у зависности од годишњег доба. А за дезерт су се јели, веровали или не, уз мед, суве шљиве и остало суво и свеже воће и дезерти спремљени од њих, колачи од марципана или сира, а даме највише су волеле карамел-кремове. Занимљиво је да у средњем веку није било ракије. Она највероватније долази са људима који су пратили Турке, пошто Турци као Муслимани су имали забрану да пију алкохол.

На свакодневном јеловнику биле су разноразне житне каше, чорбе од поврћа, нешто мало воћа и јело се обилно најчешће два пута дневно. Дивљач се такође доста јела, а нарочито зечетина и срнетина. За монахе је одувек важило правило: мало и посно, са што мање зачина.

У време великих жетви и летњих радова јеле су се густе чорбе од поврћа и меса или пите. Специјалитети од теста нису били налик данашњим гибаницама и бурецима. Наиме, оклагија и развучене танке коре стигле су на наше трпезе тек с Турцима. Старе пите биле су налик француском тарту, било да је надев стављан преко патишпања или између два слоја теста.

Краљевске и властелинске трпезе су подразумевале: погаче од најмање две врсте житарица, јагњетину са љутим зељем у млеку, смуђ пржен у свињској масти, сложенац од речне рибе и вина, шумске гљиве с белим луком, срнетина у сосу од лука, бадема и сувих шљива, а на крају, као посластице, колач од сезонског воћа и ораха, марципан, бомбоне од сувог воћа и рогача, крушка у сосу од шумског воћа, карамел-кох и колач од слатког младог сира. На фрескама и на археолошким налазиштима примећују се чак и хоботнице, морске рибе и лигње и човек не може а да се не запита како су доношени у Ново Брдо, Призрен, Скопље, Смедерево, Крушевац, Прилеп или Маглич. Ножеве с украшеним дршкама, позлаћене или посребрене виљушке с два или три зупца обезбеђивао је властелин-домаћин, а гости су махом сами доносили кашике за које су постојале посебне украсне торбице. На задњој страни тих торбица постојале су и каније за мали нож којим су сецкали воће и колаче.

Царски изасланик ромејског цара Андроника II Палеолога, Теодор Метохит, који је предводио делегацију на преговорима са српским краљем Милутином око његове женидбе с принцезом Симонидом, оставио је запис о невероватној гозби приређеној у њихову част на српском двору у Неродимљу на Косову. Пошто су дошли усред зиме, половином фебруара, дивљење се првенствено односило на разноврсност свеже хране коју је у то доба године било готово немогуће набавити.

Српски сир је био посебна прича јер је био нарочито на цени. Уз мед и сушено месо, био је главна прехрамбена роба за извоз. Влашки или меровлашки сир, како је називан, прављен је од овчијег и козјег млека. Краве, па следствено и сиреви од тог млека, почели су да се масовније узгајају, односно производе тек од 18. века. Колико је овчје-козји, влашки сир био важан за средњовековну Србију сведочи сачувана преписка Дубровчана са деспотом Стефаном Лазаревићем која казује да Дубровчани не желе више да примају плату у сиру, као што се то чинило у време “старе господе”, односно деспотових претходника на српском престолу.

Војска је у ратним походима јела калоријама пун хлеб (панфорте), сличан данашњој интегралној бонжити, само много већи и гушћи. Овај колач су у Србију највероватније донели крсташи кад су пут Свете земље први пут прошли преко српских земаља у 11. веку и одсели у Скадру и околини. Справљао се од туцаног бадема, лешника и ораха уз додатак цимета, бибера, орашчића, каранфилића, шећера и меда. Имао је рок трајања од око пола године, а да би могао да се једе, обично се намакао у вино. Када су се недељама нагањали с непријатељима по свакаквом терену и временским приликама, за гладну господу српске витезове, панфорте је био савршена храна.

Извор: Историја Срба

MD MONTEL