СМИЉАНИНЕ ФИРАНГЕ

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Мој вакат није најбољи вакат али јесте мени најдражи. Била сам, неких седамдесетих, члан КУД Будућност, фолклора.

1.Мај!

Зором смо кретали, сви чланови КУД -а на уранак. Музичари на почетку колоне са инструментима а за њима сви остали обучени у народне ношње. Увијек је било прилично хладно у то доба године у зору. Занимљиво, нико се није прехладио, обучене у тој тањежи од танког шифона. Весела дружина би тако с музиком и веселим жагором пролазила улицама града, све около па кроз центар поново.

Један детаљ ми је остао у сјећању као да се сад догађа.

Пролазили смо улицом која иде од раскрсца према Гимназији. С лијеве стране улице кад смо пролазили поред куће Смиљане Ракуљ, Лукишине, спазим фиранге на прозорима од танког памучног платна бијеле боје с црвеним ружама. Од истог платна, с истим ружама су биле сашивене блузе ношњи које смо имале на себи, нас неколико у тој веселој колони.

Уууу, што ми би нешто криво! Зар ми носимо ношњу као фиранге? Ко би тада схватио импровизацију неимаштине КУД -а и сва довијавања Јанка и Биће, наших кореографа да се некако склепа ношња ниодчега а да личи на нешто. Од толиког шумског богатства у планинском граду, сад то зову “висока црногорица” за културу се издвајала исто као и сад, ништа!

Држали су културу, наш ентузијазам, несебична младост која је у фундаменту увијек жељела да се дружи, игра и пјева. Ето, то је тај вакат!

MD MONTEL