ДАНАС ЈЕ ЂУРЂЕВДАН

Kolubara

Српска православна црква и њени вјерници славе у понедељак, 6. маја дан светог великомученика и побједоносца Георгија – празник познат у народу као Ђурђевдан.

Ђурђевдан је друга слава по броју свечара у Србији иза Никољдана, а међу највећим је прољећним празницима. Према народном, обичајном рачунању времена, Ђурђевдан је полутар године: вријеме се рачунало од и до Ђурђевдана.

Куће се ките врбом и зеленилом. Плету се вијенци од биља и лесковог прућа који се бацају на кућни кров или зађену за капију и стајска врата.

Многи до овог прољећног празника не једу овчје млијеко и јагњеће месо, а до Ђурђевдана не спавају у природи. Поред тога, многи не музу козе и овце до тог дана и на Ђурђевдан први пут помузу сву ситну стоку и праве сир, чија се прва грудва носи свештенику да је благослови.

Ако је на Ђурђевдан ведро, вјерује се, биће родна година. Ако тада и сутрадан пада киша, љето ће бити сушно. Пада ли киша на трећи дан, дакле на дан светога Марка, љето ће бити кишовито.

Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обиљежава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан Светог Георгија.

Пренос моштију Светог Ђурђа, Ђурђиц се слави 16. новембра и на осмом мјесту по броју славара.

Ђурђевдан се од 2015. године налази у Националном регистру Нематеријалног културног насљеђа Србије.

Поријекло празника
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и вјеровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и прије него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео мјесто старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Црква на овај дан обиљежава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.

Народни празник
Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и љета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усјеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и вјеровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:
плетење вијенаца од биља
умивање биљем
купање на ријеци
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били “берићетни“ – “Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегђе је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан прије зоре.

Такође, оплету се вјенчићи од “ђурђевског цвијећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од љесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – “да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: ђеца – “да буду здрава као дрен“, ђевојке – “да се момци грабе око њих“, старији – “да буду здрави“, домаћин – “да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.

Велику важност има и купање на ријеци, прије сунца (понекад се у реку бацају вијенци од разног цвијећа, или се сипа млијеко).

Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвијећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегђе се младеж љуљала на дреновом дрвету, “да би била здрава као дрен“, а ђевојке су се ваљале по зеленом житу, “да би им коса расла као жито“.

Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или “причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.

Ђурђевдански уранак
Народ на Ђурђевдан, рано прије зоре, одлази у природу заједнички на “ђурђевдански уранак“, на неко згодно мјесто у шуми које се изабере, на пропланку или поред ријеке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано мјесто и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Пјесма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом “да коприва опече болести са њим“, и селеном “да им душа мирише као селен“.

Трпеза
Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотјера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилијепи по воштану свјећицу, па свештеник послије литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

Орање бразде око села
Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру.

Сточарски празник
Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на љетње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. Сакраментална жртва јагњета, с којим се “причешћују“ сва ђеца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан.

Разна вјеровања
Прије Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а ђевојке и младе за ђердан.

На Ђурђевдан не ваља спавати, “да не би бољела глава“, а ако је неко спавао “онда на Марковдан да спава на том истом мјесту“.

Сматра се да на Ђурђевдан ђелују вјештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре “да би заштитили себе и село“.

Празник Светог Ђорђа
Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском ођелу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском ођелу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је “прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по вјеровању, побиједио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац “незнабоштву“.

Под побједом коју је Свети Ђорђе однио над аждајом, вјероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година послије његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама света Александра, жена која се традиционално поистовећује са Приском, супругом цара Диоклецијана, и вјерује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

Историја
У вријеме српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дијела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја мјеста зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано мјесто да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сјећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека “Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Ђурђевдан је уједно крсна слава многих православних Срба и Рома, а, према народној пјесми, био је крсна слава и Краљевића Марка.

MD MONTEL