ИНТЕРВЈУ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА ПРОЧИТАЈУ СВИ РОДИТЕЉИ: Дијете никако не можемо размазити нити га кажњавањем научити важним лекцијама

KOLUBARA Brčko

Да ли данашња дјеца живе лошије и неквалитетније од неких ранијих генерација у интервју за Буку открива проф. др. сц. Гордана Буљан Фландер, директорка Поликлинике за заштиту дјеце града Загреба која се већ тридесет  година своје каријере бави дјецом.

 „Ах та данашња дјеца и данашње генерације, у „моје вријеме“ то није било тако, дјеца су више поштовала старије, више су се играли, били срећнији и задовољнији. Данас сједе пред рачунарима, таблетима, висе на друштвеним мрежама умјесто да се друже напољу са својим вршњацима“. То су реченице које је сваки родитељ чуо по ко зна колико пута. Али да ли је баш тако? Да ли данашња дјеца живе лошије и неквалитетније од неких ранијих генерација у интервју за Буку открива проф. др. сц. Гордана Буљан Фландер, директорка Поликлинике за заштиту дјеце града Загреба која се већ тридесет  година своје каријере бави дјецом.

Какво је дјетињство наше дјеце данас?

Дјетињство је посебно динамично и важан период у нашим животима. У дјетињству учимо све о свијету који нас окружује, односима с људима и нама самима. Бити дијете у савременом друштву у неким аспектима је исто као раније, а у неким аспектима битно је другачије. Оно што остаје исто дјечје су потребе за љубављу, сигурношћу, структуром, водством, уважавањем, повјерењем, игром, истраживањем – дјеца се рађају једнака као у прошлим генерацијама. Оно што се промијенило је друштво, технологија, односно околина у цјелини и јасно је да те промјене утичу и на дјечји развој.

Често чујем критике старијих генерација на „данашњу дјецу“ или „данашње обитељи“. Истина је да нас савремени начин живота понекад усмјерава према каријери и бројним активностима те тиме имамо мање времена потпуне посвећености породичном животу и дјеци. Истина је да се дјеца могу мање слободно играти на улици него прије, да су често пред малим екранима, мање активна него што су то биле њихове баке и дједови. Истина је да су дјеца више него раније оптерећена академским постигнућима и бројним ваннаставним активностима. Међутим, исто тако је истина да се дјечја права промовишу и поштују више него икад прије. Истина је да је друштво више сензибилизовано на проблематику злостављања, занемаривања, а израбљивања дјеце, да се више уважава дјечји глас и гледа се најбољи интерес дјетета преданије него раније. И у том подручју постоји још велики простор за напредак, но данашње друштво већ сада чини пуно за дјецу. То је смјер у којем треба наставити.

Свако дијете је појединац за себе, као што је и свака породица. Тешко је говорити о дјетињству све данашње дјеце. С једне стране је лакше, с друге стране је теже бити дијете и родитељ у савременом друштву. Међутим, млади нам враћају оно што им нудимо и уз адекватан одгој и бригу данашња дјеца могу имати једнако срећно и безбрижно дјетињство као дјеца неких прошлих времена.

Јесмо ли некад били паметнији када је ријеч о дјеци и њиховом одгоју?

Некад смо имали другачије одгојне методе и погледе на дјецу. Савремена схватања одгоја и дјетињства темеље се на научним истраживањима и клиничкој пракси. Вјерујем да ћемо напредовањем струке бити све „паметнији“ јер ћемо имати више знања и искуства. Међутим, постоји разлика између онога што као психолози знамо и онога што као друштво чинимо. Многи људи нису упознати са савременим спознајама у подручју дјечјег развоја и одгоја. Одговорност стручњака који се баве дјецом је едуковати ширу јавност у том подручју.

Осим самог знања, важна је и мотивација да то знање примијенимо у свакодневном животу. Примјера ради, опште је познато да је пушење штетно за здравље, а људи и даље пуше. Исто можемо примијенити на одгојна питања. Постоје одрасли који су чули да је лоше физички кажњавати дјецу, али из неког разлога нису мотивисани промијенити своје понашање. Одговорност стручњака је у таквим ситуацијама заштитити дијете, санкционисати починиоца, али и подучити родитеље зашто је физичко кажњавање штетно, понудити им алтернативне поступке те пратити њихов напредак.

Све накупљено знање о одгоју дјеце није нарочито вриједно ако живи само као слово на папиру научних радова. Вјерујем да смо данас паметнији него икад прије, али ту памет треба адекватно користити у најбољем интересу дјеце.

Застарјеле методе одгоја ипак још увијек користимо, како их савладати?

Некад се вјеровало да је у реду или чак пожељно кажњавати дјецу ударањем, шибањем, викањем, вријеђањем и слично. Међутим, та времена су далеко иза нас, исто као што би требала остати таква понашања. Тешко ми је говорити да су то били одгојни поступци, с обзиром на то да их данас сматрамо неадекватним поступањем према дјеци, а у неким случајевима злостављањем. Можемо прихватити да су људи радили најбоље што су знали, што није оправдање, али је објашњење неких поступака.

Нажалост, и данас бројна дјеца доживљавају злостављајућа понашања од стране својих примарних старатеља. Према истраживању Поликлинике за заштиту дјеце и младих града Загреба (2006), готово трећина дјеце у Хрватској доживјела је елементе физичког злостављања у породици, а готово половина доживјела је елементе емоционалног злостављања. То су поражавајући податци и требамо се на нивоу друштва и заједнице запитати што можемо промијенити. Као што сам већ споменула, знање о штетности таквих поступака имамо, знање о томе што се може другачије такође имамо и сада га треба превести у практични живот.

На том путу јако нам је важна законска регулатива, едукација шире јавности, подршка дјеци и породицама од стране институција и невладиних удружења те постављање нулте толеранције на насиље у сваком сегменту друштва.  

Све чешће смо свједоци ситуација на улици или продавници када родитељи покушавају умирити расплакано дијете тако што му нешто купују  или дају мобилни телефон или таблет  да га смире. О чему се ту заправо ради, размаженој дјеци или је у питању нешто друго?

Лако је пребацити одговорност на дијете и назвати га размаженим. Међутим, запитајмо се како је дијете усвојило такве навике и понашања. Одговор лежи у дјететовој околини, односно начинима реаговања одраслих на дјечје жеље, потребе и осјећаје. На примјер, дјеци у куповини може бити досадно, напорно, могу се престрашити великог броја људи, могу пожељети неку предивно упаковану играчку или слаткиш, могу осјетити наглу потребу да оду на WЦ, могу бити поспана, може им недостајати недијељена пажња родитеља који у том тренутку тражи омекшивач за рубље… Разлози зашто се дјеца расплачу у дућану су бројни, али разлог сигурно није у томе што је дијете по природи размажено.

У том тренутку родитељи могу осјећати срам, неугоду и љутњу на своје дијете које „ради проблеме“ на јавноме мјесту. Како би умањили властиту нелагоду, склони су удовољити дјететовим захтјевима, само како би се оно смирило и како би атмосфера опет била привидно угодна. Таква потреба родитеља сасвим је природна и разумљива, међутим у интересу дјетета и њиховог односа је издржати и покушати реаговати другачије.

Како поставити границе?

Тешко је говорити о постављању граница у једној изолираној ситуацији јер се однос родитеља и дјетета гради на свакодневном нивоу. Родитељ који познаје своје дијете у већини ситуација може процијенити хоће ли дијете издржати за њега потенцијално тешку ситуацију. На примјер, дијете од двије године које има потешкоћа с одржавањем пажње и мировањем, сигурно није мудро водити у вишесатну Божићну куповину дарова. Такве ситуације боље је избјећи јер се пред дијете унапријед поставља очекивање којему није дорасло и које неће моћи остварити, што може фрустрирати и родитеља, и само дијете. Надаље, родитељ који познаје своје дијете у већини ситуација може претпоставити дјететову тренутну потребу или ју сазнати од дјетета. Ако дијете жели чоколаду и због тога плаче у дућану, његова стварна потреба може произлазити из глади, умора, осјећаја напетости, осјећаја тренутне занемарености и тако даље. Родитељ може чучнути поред дјетета, њежно и чврсто га прихватити за руке, погледати га у очи и разговарати с њим о томе. Изван акутне ситуације у којој дијете плаче у дућану, добро је комуницирати о томе зашто се иде у дућан, колико ће то трајати, која понашања се очекују, која понашања нису пожељна, што дијете може купити, које су посљедице пожељног, а које непожељног понашања и тако даље. Важно је бити искрен, упоран и досљедан у одржавању оваквих договора како би дијете стекло осјећај структуре, граница, повјерења и сигурног водства одраслих.

Свакако је битно похвалити дијете за адекватно понашање. Често почнемо узимати здраво за готово кад је дијете „добро“ и сматрамо да се то подразумијева, а пажњу поклањамо непожељним понашањима. Пажња родитеља дјеци је најбоља награда, макар та пажња била негативна. Ако научимо дјецу да добију пажњу кад су се потрудила и кад су се лијепо понашала, она ће настојати задовољити своје родитеље и неће имати толику потребу привлачити пажњу у негативном контексту. Ако родитељи знају да је примјера ради таблет дјетету јако забаван и битан, могу га користити као награду, а не као начин умиривања дјетета које плаче. На тај начин дијете учи да се лијепе ствари заслуже лијепим понашањем и природно  има потребу тако се понашати умјесто на начин описан у вашем примјеру.

Доста често чујемо родитеље који су преосјетљиви када је ријеч о дјечјим играма, од онога немој пасти до немој скакати. Је ли то добро за развој дјетета?

Напредовањем у моторичком смислу, дакле кад се почне самостално кретати, дијете према нормалноме развојном процесу има све јачу знатижељу и жељу за истраживањем околине. Природно је да су родитељи забринути за сигурност дјетета и да га настоје заштитити. Међутим, постоје бројни начини како се то може учинити. На примјер, данас се може наћи пуно практичних савјета и релативно повољних рјешења како учинити стан или кућу сигурним за бебу. Можемо пажљивије бирати мјеста која посјећујемо с дјететом. Примјера ради, ако дијете воли провлачити ручице кроз ограду на тераси, одаберемо ресторан у којем нема такве ограде или сједнемо унутра. Ако се дјетету стално одвезују везице и онда пада преко њих, можемо му купити тенисице на чичак. Ово посебно вриједи за малу дјецу, до отприлике три године старости. Она немају довољну когнитивну зрелост за повезивање узрока и посљедица неког понашања. Тако мало дијете не можемо никако размазити нити га кажњавањем научити важним лекцијама. Дијете је по природи разиграно и знатижељно, а родитељски страх, ударце, викање или казне за истраживање доживљава јако озбиљно. Усваја поруку да оно није вриједно ни способно, да је свијет опасно мјесто и да је нормално да му они који га воле наносе бол.

Да ли је лакше постићи договор са старијом дјецом?

Са старијом дјецом лакше је договорити нека правила понашања и посљедице понашања. Важно је да је дјетету јасно што од њега очекујемо и да му понудимо забавне активности којима се смије бавити. Ако дијете доведемо у парк и не дозвољавамо му да се игра на тобогану, љуљачкама, клацкалицама ни у пјешчанику због страха од озљеде или заразе, што ће дијете радити у парку? Бити ће му досадно, постат ће раздражљиво и могуће је да ће се побунити против постављених правила. С друге стране, ако дијете примјера ради има неки здравствени проблем због којег се не би требало претјерано умарати ни знојити, можемо га њежно одвести из дијела парка на којем се дјеца играју ловице и понудити му пјешчаник или тобоган. Дијете тада неће бити збуњено и показати ће склоност прихваћању нове активности.

Када се обраћамо дјетету желећи га на нешто упозорити, добро је то направити на одређени начин. Умјесто узнемирене мајке која преко парка виче: „Брзо престани с тим, паст ћеш!“, дијете је склоније послушати мајку која мирно и сигурно каже: „Сада ћемо престати  с тим јер би могао пасти. Умјесто тога идемо радити нешто друго што је јако забавно и свидјети ће ти се“. Усто ће се осјећати сигурније у свијету око себе и научити ће се опрезу без претјераног страха који би га могао парализовати. Ако дијете сигурно и слободно истражује околину, а свако толико се враћа к вама да би вам показало што је ново открило или да би вам поставило неко питање, знајте да сте на добром путу.

Осјетљиви смо и када говоримо о исхрани дјетета, све је некако под будним оком родитеља. Зашто?

Родитељи воле своју дјецу и желе најбоље за њих. Усуђујем се рећи да смо бомбардовани разним савјетима о томе како треба живјети, између осталог и како треба хранити дјецу. Чула сам од пуно мајки да се осјећају као лоше мајке када чују своје пријатељице или колегице које дјеци припремају само биолошки узгојену храну, које важу сваки грам како би дијете имало уравнотежену исхрану и прате тачна упутства када дијете треба дојити, када му дати ужину, када вечеру и тако даље. Наравно да је правилна прехрана важна, али у свему треба имати мјеру. И дјеци се у неким приликама може приуштити нездрави оброк у којем уживају.

Дијете најбоље осјећа своје потребе. Родитељ најбоље осјећа своје дијете. Осим у случају некога медицинског проблема, што је важно провјерити ако родитељи примјећују забрињавајуће знакове, дијете ће знати када је гладно и сигурно неће умријети од глади. Новорођенче ће плакати када тражи млијеко и добро је поштовати његов ритам, а не будити бебу јер смо прочитали у неком приручнику да је треба подојити тачно свака три сата. На тај начин родитељ прати дијете и оставља га с поруком да је способно за самосталну регулацију својих потреба и осјећаја.

Касније у животу дјетета његова прехрана највише ће зависити о прехрани блиских одраслих фигура у породици. Ако цијела породица једе грашак, јести ће га и дијете. Некад ће исказивати невољкост, но досљедност и сигурност цијеле породице пресудна је у таквим тренутцима. Проблем се догађа када тражимо од дјеце да се здраво хране док родитељи једу нездраву храну и слаткише, што је дјетету такође примамљивије. Као и свако друго понашање, правилна прехрана се учи, а дјеца најбоље уче опажањем себи важних одраслих особа (углавном родитеља). Неку дјетету мрску храну могу припремати заједно с родитељима и украшавати је на занимљиве начине. Свако дијете воли игру и кроз њу се може постићи пуно више него кроз наредбе. На тај начин дјеца ће заправо усвојити здраве навике, умјесто да једу здраво кад им неко нареди, а првом приликом кад су без надзора посегну за нездравом храном.

Да ли се све то дешава и зато што је у  цијелом региону евидентан драстичан пад друштвене бриге за дјецу?

Не бих рекла да не бринемо о дјеци, но везано за претходна питања, као да бринемо о површнијим стварима кад су дјеца у питању. Лакше је бринути да се дијете не озлиједи на игралишту или колико је прокулица појело, него о његовом емоционалном свијету, доживљају себе и свијета. Родитељи су често преплављени својим пословима, финансијским проблемима, бригом о својим родитељима и тако даље, да се не стижу посветити дјеци онолико колико би жељели.

Истраживања показују да није пресудно апсолутно вријеме које родитељи проведу с дјецом, него квалитет и досљедност проведеног времена. Савјетовала бих свим родитељима да издвоје барем пола сата дневно за квалитетну игру и дружење са својом дјецом, у што не можемо убројити учење, писање задаћа, куповину и слично. У том времену родитељи би требали бити потпуно посвећени дјетету, слушати га, разговарати, показивати му љубав, њежност и уживање у његовом друштву. Неке егзистенцијалне ствари свакако су важне, но ни родитељи ни дјеца једног дана неће памтити је ли суђе било опрано сваки дан, а овакве успомене обогатит ће њихов свијет заувијек.

Извор: Бука

MD MONTEL