ЗЛАТНИ ДАН

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Пола јунског дана (најдужи у години) јуримо хлад. Гдје год. По двориштима, улицама, залијежу људи по јендецима, хватају се пречице и све тако до 19ч.

Онда опет јурњава али за сунцем. Помичу се столице у баштама да се ухвати последњи зрак, отварају се жалузине, помичу завјесе и стиче се утисак да би народ у крду кренуо на запад да га још мало огрије сунце заборављајући да је још малоприје богорадио и проклињао ту жуту куглу која се гледати не да.

Сума, сумарум, зивот је уствари бјежање и тразење истог или сличног. За чим год да си ишао и пратио га, након неког времена, од тога ћеш се склањати и бјежати.

Најфлагрантнији примјери су љубавници. Колико их само знам који су гинули да буду сваки час заједно а након неког времена, кад једно изда тај савез, исто толико енергије улажу да сваки час не буду заједно, односно, да се не виђају уопште.

Знам додуше и неке који су опстали заједно јер су у двојцу без кормилара, дању хватали хлад, поподне сунце, а кад су се страсти стишавале од протока година, од рутине свакодневнице, свјесни да им је та веза у којој имају једно друго најважнија јер имати оданог пријатеља, оно што зову “то је мој човјек” је важније од свих рутина, од обичности, од мана и тикова који нервирају, од непожељних сцена и мучнина, штуцања, подригивања, хркања и свега што годинама тијело призводи. На крају сам схватила да многи нису способни за виши ниво од анималног.

Желим вам златни дан. Они што разумију шта то значи, срећници су, ови други којима је то непознаница, за боље и нису.

MD MONTEL