НЕКИ СТАРИ КЛИНЦИ

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Вријеме је обиљежавања годишњица неких давних времена у школским клупама. Сви који су дошли весели су, нема више страхова ни у сну од неког професора и испитивања а ти ниси спреман! Како је сад школа дивно мјесто а ми то тек сад видимо и кад нас је живот исцимао као бубањ за лото.

Један друг виче да би сад ишао у обе смјене кад би била ова памет а оно доба. Свако се сјећа нечега комичног и занимљивог. Бивши дјечаци послије неколико попијених чашица онако групно храбри, објелодањују своје давнашње тајне. Први пут ми чујемо како су у набоју младости и хормона запамтили сваки детаљ и мјерне јединице на дјевојкама у разреду.

Сад тек након стотину година чујемо коме се која ученица свиђала, о коме су маштали а правили се невјешти какви су и били у ствари. Никада ниједну непристојну ријеч ми нисмо чуле од њих, нити псовку а камоли шта друго. Незамисливо је било да неко колегиници у разреду обрати се на начин који је сад псовка умјесто поздрава и сваки час попраћен показивањем средњег прста.

Професор је био велики Буда с којим није било дискусије макар да си сто пута у праву. Као сад да их гледам, сви у плавим кецељама и са сјајем у очима младости пред којом је цијели свијет. На крају четвртог разреда смо се расули с великим надањима и зељама за неки срећни живот који је само нас чекао иза угла.

Онда се живот сручио на нас. Још увијек у тим, сад људима, видим оне уснуле дјечаке на првом часу у 7,30. Да се примјетити да смо сви исти по свом карактеру и навикама. Све особине су у потпуности задржане колико год да је времена прошло. Неко има мање неко више али среће чини ми се највише недостаје.

Много је трагедија доживљено, свако је изгубио неког драгог а десет ученика је заувијек отишло и исписани су из матичних књига. Видљиве су физичке повреде код неколицине а оне друге су замагљене сјетним погледима.

Три дана дружења бивших ученика је завршено. Свако је отишао у свој неспокој јер тешко да би се друкчије живот могао назвати.

MD MONTEL