Квантно “Ћ”: Слово наше азбуке које не постоји ни у једном другом писму на свету

KOLUBARA Brčko

Физичари га већ више од 90 година називају „х са цртом“ (х бар) и њиме рутински означавају редуковану Планкову константу х. Као и Планкова, редукована или Диракова константа се користи за описивање једног кванта, односно најмање могуће вредности енергије. Њена вредност је Планкова константа која је подељена са 2π (два Пи), због чега је значајно погоднија за коришћење у квантномеханичким изразима од саме Планкове константе.

Знак ћ, са друге стране, представља двадесет и треће слово српске ћирилице које означава такозвану безвучну палаталну африкату, глас који се јавља само у ретким језицима, мандаринском, лужичкосрпском, тајском, али и у пољском и нашим језицима штокавског наречја (језицима које данас називамо именима српски, хрватски, бошњачки).

Глас ће добити свој знак у спрској ћирилици захваљујући реформатору нашег језика и писма, Вуку Стефановићу Караџићу који га уводи у модерну српску азбуку. Бескомпромисно следећи правило да сваки глас буде предстваљен једним словом, Вук је из дотадашњег српског писма избацио чак 18 непотребних слова, додао је слово ј из латинице и пет нових знакова (љ, њ, ђ, џ и ћ). Том приликом, слова љ и њ преузео је од Саве Мркаља, а неке знаке му је нацртао и Лукијан Мушицки.

У литератури се устаљено наводи да је слово ћ „видео у старим ћириличним рукописима“. Сматра се да је знак потекао о слова које је називано ђерв. Ово слово се јавља у такозваној уставној ћирилици (устаљени канон писања слова без прелажења горње и доње линије, којима су писани старији српски документи). Испрва је ово слово писано са луком, куполом, на чијој средини се налази крст. Знак се временом трансформисао по угледу на (данас избачени) знак „јер“, тако што се усправна линија померила на лево, лук се подигао, а хоризонтална црта почела да наткрива слово.

Слово ћ се данас користи искључиво у спрској ћирилици и његова је аутентична особеност. У нашем другом писму, латиници, користи се аналогни знак ћ који је из пољског језика преузео хрватски лингвиста Људевит Гај. Овај дијакритик је остао у нашој латиници и након што је Вуков сарадник Ђуро Даничић унапредио Гајеву латиницу (на пример, диграф дј је заменио са ђ).

Према анегдоти, слово ћ је у физику тридесетих година 20. века увео један од очева квантне механике Пол Дирак управо након што га је видео у за њега неразумљивом српском тексту. Анегдота је сасвим непоуздана, али нема сумње да је Дирак – иначе заслужан за отркиће антиматерије, повезивање теорије релативности и квантне механике, стварање кватне теорије поља, али и самих основа квантне физике – био и први физичар који је користио знак “х са цртом”, како би олакшао рачунање.

Обично се наводи да је редуковану Планкову константу Дирак увео 1925. године, али се лако може установити да у радовима из ове и наредне године, славни британски физичар швајцарског порекла и даље користи само х. Поједини историчари науке пишу како издавачи нису били вољни да уводе црту уместо разломка са 2Пи и кваре добру стару Планкову константу. Но, нема никакве сумње да се од 1930. слово ћ дефинитивно користи у физици.

Слово се појављује на страни 87. Диракове преломне књиге “Принципи квантне механике” коју је 1930. објавио Кларендон пресс. На месту где дефинише квантизацију Пуасонових заграда (што је од кључног значаја за формализам квантне физике), Дирак каже да је ћ једнако х/2π, где је х универзална константа коју је увео Планк. Константа ћ има изузетно малу вредност: 1.054571800(13)×10−34 Јс.

Извор: Наука кроз приче

MD MONTEL