ЉЕТО, БЕН КВИК И КЛАРА (ко се сјећа)

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Дуг љетни дан, врео. Испуњен лицима који су осликали моју књигу живота. Љети долазе драги људи у свој крајолик и то је вријеме кад препричавамо своје и туђе животе, враћамо се у младост, “оживимо” наше родитеље тим причама из дјетињства и њиховим прекорима. Начин како су нас васпитали је био у најмању руку недопустив за данашњу психологију јер су нас родитељи подсјећали сваки дан на нашу евентуалну пропаст и увјерење да од нас неће бити ништа!

О забранама свега, да се не говори. Сад је то све смјешно и пуно анегдота али тада, агонија! Мајчин сине, чистиш кућу 5 дана да шести изадјеш од 8 до 10 љети а зими суботом од 7 до 8.
Овог љета у исти дан сретнем моје пријатељјце из дјетињства. Живе у ЕУ, од ратног доба. Успјешне, остварене, без претјераних повисилица кад причају о себи и снизилица кад коментаришу нас и ово што су оставили. Воле доћи али и отићи поново, тој некој новој кући, неким страним људима који су им сад знанци. Послије реда у којем живе, кажу, не би могле навићи се на овај метеж и спорадичне а судбинске догађаје пуне неизвјесности, добре или зле воље (највише ове потоње) неких ликова који су пропадали још у Основној и циглом разбијали стакла на школи.

Неко мој са мном данас, диван осјећај! Лако је разговарати кад знамо све о нама, бившим љубавима, неоствареним сновима, омиљеним пјесмама и филмовима о нашим “страдањима”. Нема непознаница нити прања прошлости које је сад у моди као и накарадно увећање уста и груди до плус бесконачно. Питају ме откуда толика помама за пластиком и силиконима код наше младости која се вајка на тежак живот због чега наводно морају у Европу за мрву хљеба.

Покушавам им објаснити да је то имитација естраде, неког тобоже монденског живота и богатства, велике илузије Холивуда и манекенских писта, који су направили чуда у главама чак и изузетних љепотица које ништа друго нису имале у понуди овоме вашару у Мокрину (најбоље гуске еx ЈУ).

Вечерас сретох “момка с гитаром”, тако смо га звали и његову драгу. Љубав је чудо! Увијек иде испред људи у црвеној хаљини и од ње блистају улице. Њих двоје срећни, годинама, вратише вријеме уназад па ми се башта хотела учини иста као кад смо били млади и занесени музиком која је одзвањала с те хотелске баште и чула се све до задњих кућа на крају града.
Поред босих ногу, мириса мора који струји преко Динаре, то су чари љета, та сјећања, сусрети, загрљаји продуженог трајања који недостају у овоме варљивом свијету док нам вријеме цури.
Остаће заувијек недоумица, ко је боље прошао, они силом отјерани или ми, силом остављени. Свима несто недостаје, нека карика а богами негдје и више њих да се ланац састави и засија. Они кажу да имају све али им фали мало “оно наше што некад бејаше” а ми опет чезнемо за бољим зарадама, уређеним односима и да знамо гдје нам је мјесто у правилима живота. Да ли је уопште важно шта желимо кад ћемо ионако кад се то испуни опет жељети нешто ново и друго!
Никад краја прохтјевима све до нашег краја а тамо не журимо баш. Све полако и некако.
Далеко су Холандија и Свиден.

MD MONTEL