ЦИА КРИЛА ДОКУМЕНТ О МАСАКРУ НАД 1000 СРБА: Вашингтон и УН злочине Орићевих јединица око Сребренице потуриле под тепих?!

KOLUBARA Brčko

Извештај о страдању Срба око Сребренице, тј. више од 1.000 Срба Средњег подриња у првој години рата, којег је маја 1993. амбасадор Дарко Танасковић однео у седиште ЦИА у Ленглију, а био је и у седишту УН у Њујорку, волшебно је тада нестао, а наши тадашњи званичници, опхрвани бројним проблемима, нису имали снаге, нити могућности да га предоче незаинтересованој светској јавности.

У УН документ је званично заведен под бројем A/46/171 и S/25635, али тек 2. јуна 1995. Подведен је под “Општа намена” и налази се у соби ГА 57, у сутерену на углу 46. улице и Прве авеније.

Пуне две године папир је “лутао” ходницима зграде на Ист Риверу. Тако је, по свему судећи, био недоступан и неспособним хашким тужиоцима на процесу против Насера Орића и других.

Творац извештаја био је Миливоје Бата Иванишевић. Сведочанство је настало прикупљањем података од прогнаних Срба на 25 отворених пунктова.

– У јулу 1992. први пут сам отишао у Братунац и тада је већ 90 одсто општина било у рукама муслимана. Владали су на чак 95 одсто територије Сребренице, 60 одсто територије Власенице и 50 одсто рејона Милића и исто толико Зворника. Као експерт УН, односно уредник Гласника Унеска за регион, схватио сам да треба документовати разарања српских средина и пописати жртве муслиманских похода. У ту сврху отворено је 25 пунктова у Средњем Подрињу са волонтерима који су пописивали страдања. Као резултат тог рада, у мају 1993. године направио сам документ који је садржао имена и презимена више од 1.000 убијених Срба. Пописана су сва разорена српска села, њих 120, све куће, чак и отета стока – каже Иванишевић.

– Наша Парижанка Мирјам Флајшман превела је документацију и пратећи текст на енглески, а мени је пало у део да материјал однесем у САД. Било је то време жестоких међународних санкција наметнутих Југославији, па је и сам одлазак у Америку било тешко остварити – почиње своју причу Танасковић.

Залагањем покојне новинарке Норе Белоф успео је да се маја 1993. домогне Вашингтона.

– Примили су ме на високом нивоу у Стејт департменту и у Комитету за спољне послове Сената, док је саветница председника Клинтона одбила сусрет с образложењем да се она, услед санкција, не може састати са једним југословенским државним службеником – прича професор.

Додаје да је Белоф била огорчена таквим игнорантским ставом и да се пожалила тадашњем директору ЦИА Џејмсу Вулзију. Овај јој је одговорио да не треба бити изненађен таквим понашањем врха Беле куће, јер тамо ни шеф ЦИА не пролази много боље од једног југословенског професора.

– Да би показао како у САД има и трезвеног света понудио је да, мимо предвиђеног програма, будем примљен у ЦИА, што сам ја, наравно, без оклевања прихватио. Међутим, тамо сам чуо, између осталог, “да су балканске карте подељене”. О састанку сам реферисао председнику Ћосићу – закључује Танасковић.

Владислав Јовановић, у то време шеф дипломатије СРЈ, говори да је у светској дипломатији тих година била пракса да се сви српски напори да се саопшти истина о догађајима на Балкану саботирају.

Он тврди да је амбасадор у УН Драгомир Ђокић, као одговоран диплоата уручио документ на праву адресу генералног секретара и наглашава да је документ о страдању Срба у Подрињу и данас актуелан и да га треба обелоданити “док знамо где је”.

Џеред Израел, амерички мировни активиста из Болтона каже да је мноштво таквих докумената деведесетих у УН, на захтев Американаца, похрањено као “тајна”.

Извор: Дневне.рс/Новости

MD MONTEL