Награда Милан Младеновић, ‘чувар истине, слободе и правде’

KOLUBARA Brčko

Готово 25 година након смрти једног од најзначајнијих аутора југословенске рок сцене Милана Младеновића, установљена је награда која носи његово име, добио је задужбину, а у плану је и отварање спомен-собе у музичкој читаоници Народне библиотеке Србије.

Задужбина Милана Младеновића, вође култне групе Екатарина Велика (ЕКВ), основана је у априлу прошле године, по жељи из тестамента Миланове мајке, Данице Младеновић.

Задужбини је на чување поверена веома вредна уметничка, ауторска и лична заоставштина Милана Младеновића, са жељом да се сачува и намени за културне и хуманитарне потребе

Фотографије, снимци, преписке, књиге и лични предмети уступљени су Народној библиотеци Србије где ће бити чувани по највишим стандардима, објашњава један од чланова управног одбора Задужбине “Милан Младеновић”, адвокат Ненад Миловановић.

“Будући да је Народна библиотека најстарија институција културе у Србији и да је специјализована да се бави таквом врстом грађе, ми смо се сложили да Миланово наслеђе и наслеђе групе ЕКВ представља незаобилазни део нашег културног наслеђа, које треба да се нађе у званичним институцијама и да га тамо вреднују и проучавају будуће генерације”, каже Миловановић.

Он најављује да ће Народна Библиотека Србије у оквиру музичке читаонице отворити спомен-собу Милана Младеновића која ће бити доступна јавности.

“Ја се надам да ће бити отворена већ ове јесени”, каже Миловановић и додаје да је један од задатака задужбине и заштита ауторских права.

“Ове године се обележава 25 година од Миланове смрти. Врло брзо након њега преминули су и Маргита Стефановић и Бојан Печар (чланови састава ЕКВ), и у том периоду било је заиста безброј покушаја да се њихова заоставштина развлачи, да је разни неовлашћени појединци и фирме пиратизују. Оно што ће задужбина радити је да таквом понашању стане на пут”, истиче Миловановић.

Поред Миловановића, у управном одбору задужбине су Зоран Костић Цане, вођа групе “Партибрејкерс” и музичар Миливоје Петровић – Мишко Плави, иначе Младеновићеви пријатељи и сарадници.

Најављено да ће до краја године Задужбина објавити и реиздање албума “Angel’s Breath” (1994) снимљеног са Митром Суботићем Субом у Бразилу, као и реиздање компилације “Као да је било некад” (2002) на којој су познати музичари интерпретирали песме ЕКВ-а.

Чланови управног одбора Задужбине истичу да је Младеновић, као музичар, песник, композитор и вођа бенда Екатарина Велика, заједно са својим сарадницима обележио једно време и оставио тако дубок траг осамдесетих година прошлог века да њихово дело, упркос свим друштвеним ломовима у протеклим деценијама и краху вредности, ипак није заборављено.

ЕКВ ‘наџивела’ Југославију

Један од начина чувања успомене на дело Младеновића је и додељивање годишње награде “Милан Младеновић“ која ће се, почев од ове године, додељивати 21. септембра, на дан када је рођен фронтмен ЕКВ-а.

Чланови првог жирија за доделу Миланове награде су музичари Зоран Костић Цане и Васил Хаџиманов и новинар и публициста Александар Жикић.

“Награда треба да улије наду младима да слобода, правда и истина нису неки идеали из ’прохујалих времена’. Да су то идеали који увек фале у сваком времену”, објашњава Зоран Костић Цане.

Награда Милана Младеновића додељиваће се сваке године за музичко дело од изузетне уметничке вредности. Награда се састоји од повеље и новчаног износа од 2.000 евра.

“За сада ће бити музичко, али у принципу, у будућности ће моћи да конкурише било које дело у различитим видовима уметности, под условом да у себи носи постулате које је Милан заступао – правда, слобода, истина”, каже Цане.

Он истиче и да се награда неће додељивати ’аутоматски’, односно – ако дела не испуне критеријуме које су Милан и његова група задали својим постојањем, неће бити ни награде.

Право да конкуришу имају дела објављена између 30. јуна претходне године и 30. јула текуће године. Не постоје жанровска ограничења, а не захтева се ни да дело има званичног издавача. Може да буде објављено и преко интернет платформи или на друштвеним мрежама.

Битна је и регионална карактеристика награде. Право да конкуришу имају аутори са територија свих бивших југословенских република.

“Милан је био југословенски уметник. Без обзира што та земља не постоји, та култура по нашем мишљењу и даље постоји. Од почетка је било потпуно недвосмислено да ће награда бити регионална. Јер интересовање за Миланово дело несмањено постоји у свим земљама бивше Југославије”, каже адвокат Ненад Миловановић.

ЕКВ у медијима – 25 година касније

Екатарина Велика била је једна од најзначајнијих рок група на простору бивше Југославије, а настала је почетком осамдесетих након рада Милана Младеновића у култним бендовима Лимуново дрво и Шарло акробата, из ког су проистекле групе Катарина друга и Дисциплина кичме.

У току свог постојања, од 1982. до 1994. године, ЕКВ је објавио осам албума, са песмама које су обележиле читаво једно време – “Пар година за нас”, “Очи боје меда”, “Љубав”, “Круг”, “Земља”, “Сарајево”, “Као да је било некад”, “Ти си сав мој бол”, “Буди сам” …

Ипак, чланови управног одбора Задужбине сматрају да је културно наслеђе овог музичког састава у данашњим медијима пало у други план.

“Ми наравно не можемо забранити људима, медијима да имају своје интерпретације, интересовања. Оно што је наш утисак је да је фокус тих освртања на Милана и његов живот до сада превише био оптерећен фокусом на ствари из приватног живота, на ствари за које увек постоји глад таблоидне јавности”, истиче Миловановић.

Он напомиње и да на Филозофском и Факултету политичких наука постоји више дипломских или научних радова које се баве темама које су везане за рокенрол културу бивше Југославије, стваралаштво Милана Младеновића и састава Екатарина Велика.

“Ми ћемо као задужбина подстицати такав приступ, такав угао гледања, а не можемо спречити ни нешто друго што просто постоји у нашој данашњој култури – а то је скретање пажње на приватан живот, на то ко је шта користио, ко се чиме бавио, ко је са киме био”, каже Миловановић.

Зоран Костић Цане каже да је у медијима изашло “много прљавих приказа” групе Екатарина Велика и Милана Младеновића.

“Представили су, не само њега, него све те наше другаре, као неке аутодеструктивне личности, наркомане, не знам ни ја шта све. То није истина, они су пре свега музичари. Пре свега су личности. Од свих тих навода, колико ја знам, за Милана то ништа не стоји”, тврди Цане и додаје:

“Такав је човек, увек у туђем смећу тражи себи срећу. Ко нема свог добра по туђем злу премеће.”

По Цанетовом мишљењу, Младеновић је међу реткима успео да обједини ауторски квалитет и комерцијални успех, а својим радом давао је наду и био пример како неко може да се “узвиси изнад слабости”.

“Сва та наша музика, текстови, пример заједници, корист заједници – они нас оправдавају негде. Показују нешто најбоље у нама. А све остало…па погледајте било ког човека. Нема човека да је жив, а да не греши”, истиче фронтмен Партибрејкерса.

‘Милан, оличење праведника’

Почетком ратова у бившој Југославији, 1992. године, Младеновић са члановима група “Партибрејкерс” и “Електрични оргазам” формира антиратни музички пројекат “Римтутитуки”.

Њихов најпознатији сингл “Слушај ‘вамо!”, с кључним рефреном “Мир, брате, мир”, промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, “Партибрејкерс” и “Електрични оргазам” су септембра 1993. године свирали антиратне концерте у Прагу и Берлину са загребачким саставом “Вјештице”, у оквиру акције “Ко то тамо пјева”.

Цане се подсетио се атмосфере која је владала током стварања тог музичког пројекта и антиратних концерата.

“Он је пре свега био добар човек, драг сарадник, човек од ауторитета, човек који је могао да поведе за собом, људи су му веровали”, прича Цане.

Младеновић је 1993. године одбио да наступа у Бањалуци, уз поруку да не жели свирати у граду у којем је срушена џамија. Годину дана касније, на додели награде за групу године коју је преносила Радио-телевизија Београд, Младеновић се обратио публици овим речима:

“Молим вас, да ли можемо један минут ћутања за оне који су погинули у овом рату који нема смисла.”

Младеновић је за Цанета, како истиче, био “оличење праведника”.

“То је неко хтење у његовој природи, у његовом васпитању, није било зезања са њим, он је био јако озбиљан у томе што ради”, каже Цане.

Милан Младеновић је умро у Београду, 5. новембра 1994. године, у 37. години. Његовом смрћу, Екатарина Велика је престала да постоји.

Последњих неколико година, улице и тргови у градовима бивше државе добили су име Милана Младеновића, као што је плато испред Дома омладине Београда или улица у загребачком насељу Јакушевац.

Извор: слободнаевропа.орг

MD MONTEL