Нек’ се не заборави…

KOLUBARA Brčko
Александра Бошковић
Пише: Александра Бошковић

Ја сам Александра. Српкиња сам. И нисам убила никога. Никада.

Али се понекад осећам да јесам. Осећам се као да сам убила хиљаде људи. Само зато што сам Српкиња. Или хрисћанка православне вероисповести-да не буде забуне. Рођена сам 1974-те године.

Био је леп, сунчан дан-леп као што леп дан може бити само у Септембру. Нас деветогодишњака око тридесет у разреду, час српско-хрватског језика (зато сам навела годину рођења, да се не збуне млађи од мене). Тако се тад звао језик у школама, језик који смо говорили у Босни и Хрцеговини, Србији, Хрватској- у, за неке, никад не прежаљеној Југославији. А није то било давно, 1983-ћа, 36 година раније. За историју, трептај ока.

Ђурђев данак-хајдучки састанак, Митров данак-хајдучки растанак-понављао је драги учитељ Фикрет стихове из епске народне песме. Питање је било шта то значи? Кад се то хајдуци састају а кад растају?  Тишина.

Добри учитељ је питао зна ли ико шта је Ђурђев данак (превео нам је данак у дан, да нам помогне). Опет мук.

Учитељ Фикрет је тад упитао: Дјецо, ко је од вас православац? Тишина је постала још гласнија. Или овако, ко од вас слави Божић 7-ог јануара? Можда, ако не ви-славе ли вам бабе И дједови? Мук.

Како да признамо да ишта славимо, ми што смо положили заклетву Титу? Па то је издаја…Мук. Учитељ нас је гледао… Једно по једно, мене, Велибора, Младена, Мирослава, Снежу, Радану, Диану… Са неком тугом И жаљењем у очима рекао је:

Слободно дјецо, неће вам нико ништа-ја сам само хтио да видим зна ли ко кад је Ђурђевдан а кад Митровдан-а то су православни празници…Као највећи кривци што смо то што јесмо, а опет ваљда срећни што смо то што смо (јер смо признали, издали смо на неки начин Титову заклетву), ми смо једно по једно, гледајући се испод ока, тражећи потврду једно од другог-Хеј, јели у реду да признамо-ми смо полако И стидљиво подигли наше руке…

Руке смо подигли а погледе оборили…Погледи су се подигли на: Тако је дјецо, не стидите се…Ништа није срамота, наши преци су славили свакакве празнике који данас И не постоје…Охрабрио нас је…Значи, ипак нисмо баш толики издајници…Хајмо сад, зна ли ко кад је Ђурђевдан? Нека ми опросте моји другари ако сам заборавила, али мислим да је био Младен или Мирослав- Ђурђевдан 6.Мај, Митровдан некад у новембру… Тако је, бодрио је учитељ И даље, правећи се да није видео наше поцрвенеле образе, значи хајдуци су се састајали у прољеће, кад све озелени, да се лакше крију од Турака по шумама…

Даље чујем само глас учитеља Фикрета како иде у дубљу анализу прочитане песме…
Чекала сам да прође 11. Јули, дан када смо преплављени са “да се никада не заборави Сребреница”, чекала сам са овом причом јер не желим да солим ничије ране. И ја кажем-Нека се никада не заборави, нека нађу мир све те невине душе, И сребреничке И душе целе Босне, Хрватске И свака душа нека нађе мир на оном, кад већ није на овом свету. Свака душа.

Жалосно је, тужно И чемерно је како ништа, ама баш ништа нисмо научили из овог “последњег” рата, ја се молим да је задњи, да се никада не понови зло на тим, очигледно је, ратом проклетим тлом. Молим вас, к’о Бога вас молим да не заборавите Сребреницу, немојте бити као Срби што су заборавили између 700000 или 780000 (или близу милион), не подцењујем број страдалих нигде, али за Србе се не зна ни колики је тачан број убијених, ето колико смо ми, Срби као народ немарни И неодговорни-немојте бити као ми, никада не заборавите, јер да, можда, Срби нису заборавили, да заокружимо на милион (тако каже интернет)-можда до ових жртава у овоме задњем, проклетом рату де би ни дошли.

Нисмо фер, нисмо фер-ни Срби, ни Муслимани, ни Хрвати, ни атеисти или ови што још глуме атеисте И комунисте-или, ови ситничави што ће сада речи да смо ми Босанци православне вероисповести а не Срби (е вама поручујем да не паметујете, знамо ми одлично, све три стране ко смо И шта смо)-нисмо људи фер према жртвама рата- ја мислим да нас они однекуд одозго гледају И кажу-Боже, види их, за шта животе изгубисмо-ови наши опет ништа нису схватили, опет се препиру где је И ко је више кога побио- Срам нас било свих што животе изгубише у оном лудилу. Лудилу, чему другоме? Мислим на све три рата.

Људи, мржња никада, али НИКАДА није добро никоме донела-И то је једина истина коју ми упорно одбијамо да схватимо И прихватимо-а док се то не деси-следећи корак ка нормалном животу једноставно није могућ. Схватите више, зашто дозвољавате да вас глупљи од вас насамарују?

Сто милиона жртава не може ме натерати да мрзим И преžалим моју Лејлу, Амиру, Анеса, Катарину, Ању. Никад. Мојој покојној баби су комшије (не Немци) у кући заклале мајку, брата И 3 сестре И опет је живела са све 3 вере, пили су кафу заједно. Како им је било-они знају-али су необавезним разговором И кафом поштовали ране И жртве И једних И других… И молили се да до тога више никада не дође…Молили се, јер прави верник било које вере НЕ МРЗИ.

Узалуд. Узалуд, јер је неверника увек било више, а лажних верника-највише!
Престаните сви да се кријете иза својих вера-не лажите више, побогу-ко је имало писмен зна да ниједна, али ниједна вера на свету не каже-убиј! Не лажите више себе бар-срам вас било! Престаните да сваког ко није ваше вере називате погрдним именима И пришивате им злочине које нису починили И којих се И сами гнушају-свим странама се обраћам-престаните И не брукајте И не користите оне што су страдали за болесне циљеве-Срам вас било!

Престаните да кривите запад, И да су нас они завадили-зашто не заваде Швајцарску, Холандију?! Престаните И признајте себи да нисмо цвеће И да смо се И у најезди нациста 1941-1945 више сами између себе поубијали-па И нацисте смо успели зезнути И искористили за болесне циљеве-то само ми можемо- од највећег светског зла чинити веће зло-признајте више сви И наставите да живите у миру а не да нам осамнаестогодишњаци у Америци (родитељи избеглице) децу друге вере из Босне називају погрдним именима-од кога су они то чули, они који су се после рата родили?! Срам вас било-бар децу не трујте…

Два су пута само-“Tertium non datur”, стара латинска –Треће не постоји. Или коначно признати све И наставити мирно И културно; заједно више не-ако досад нисмо схватили да заједно не иде-онда нам лека нема, а неки од ова 3 народа, да им злато И дијаманте дају-они заједно више И неће (погађајте слободно, мени то није важно), али као добре И културне комшије-да ( немојте ми сада рећи да је немогуће-све је могуће кад се хоће напред И исправно; живим у земљи у којој се по боји коже зна тачно ко је кога угњетавао па живе заједно-већина их се И даље не воле али живе, нико нигде не мора да бежи-а неки се више И не мрзе, рађају И децу заједно. И да, то је иначе непријатељска нам земља у којој ја имам све што ми моја не да-прво што нема, а чини ми се И да има –неда, али то је друга тема). Или, други пут- да наставимо да се гађамо И брукамо бројевима жртава- ви сте нас оволико, ови нас онолико, јавно се препуцавамо-као да су то нека дрва или камење а не људски животи, да наставимо да се брукамо И да докажемо да ништа за три рата нисмо научилии и да опет,-да опет ће бити зла ако наставимо овако- кривимо Запад, или Север или Марс можда?!

Да их кривимо да су нас они завадили а ми јадни невинашца…Ако овим другим путем наставимо-тамни вилајет је блага реч у шта ће се та земља претворити!

А онда, што рече учитељев син, мој драги друг Анес-Нека се стиди И свих седам милијарди ако истину не признају!

MD MONTEL