У којим годинама би требало да престанете да се сексате?

Kolubara

Прије неколико мјесеци, током моје рутинске годишње посјете, гинеколог ме је питао да ли сам сексуално активна. Рекла сам јој да јесам и да, желим рутински тест на сексуално преносиве болести. Онда ме је обавијестила да се нећу морати још дуго бринути о томе јер „се жене престану сексати након шездесет пете године живота“.

Трепнула сам. Нисам баш могла да разумијем шта ми је рекла.

„Шездесет пет?“, поновила сам. Ријечи „па то је још само тринаест година!“ су ми бљеснуле у глави као под рефлектором.

„Са шездесет пет или седамдесет се жене обично престану сексати“, климнула је главом самоубјеђено.

„Али шта ако се ја не желим престати сексати када будем имала шездесет пет?“, питала сам је.

Гледала је у мене неко вријеме, као да је ово био први пут да јој је пацијент рекао тако нешто.

Мој гинеколог и сама има око седамдесет година и чини да се има старију клијантелу. Помислила сам на оне жене каменог лица и повијених рамена које су сједиле са мном у чекаоници. Све су се чиниле старима. Не мислим при том бројчано старима; мислим не-са-праском-већ-уз-цвиљење старо. Колективни прећутни уздаси у тој просторији су били заглушујући.

Можда је један од разлога зашто се чинило да је животна енергија потпуно исцијеђена из њих био тај што су се престале сексати?

Када сам прочитала неке чланке намијењене старијим женама или када видим слике средњовјечних жена у медијима, не могу никако да појмим да сам ја „толико стара“. Не мислим на то да су ми педесет двије године. Смета ми то што ме бомбардују порукама о томе да ће ме менопауза у потпуности поробити, да је вријеме да своје танге замијеним пеленама за одрасле и да су већи изгледи да ћу држати свог човјека за руку у висећим мрежама за спавање у тандему него да ћемо водити љубав у сваком просторији у кући.

Да будем искрена, доброг сам здравља – да куцнем о дрво – и немам проблема са тежином. Иако перименопауза није баш била мачји кашаљ, није била ни ноћна мора, а очигледно није распршила ни мој сексуални нагон. Можда бих се осјећала више „у складу са својим годинама“ када бих имала више тих невоља средњих годинакоје ми медији говоре да бих требала имати.

Али питам се: да ли средњовјечни људи изгубе интерес за секс зато што се осјећају старо и уморно? Или изгубе интерес за секс зато што им култура налаже да су престари да га требају, да уживају у њему?

Када сам била у очајном браку и мој сексуални живот је био сух попут Сахаре, осјећала сам се старо. Није ријеч само о томе да су ме бољела кољена, да ми се врат грчио или да сам се умарала пењући се уз степенице. Осјећала сам се старо јер сам мислила да сам стара. Чинило се да су моје најбоље године иза мене и да је осјећај испуњености био за друге људе. Најбоље чему сам се могла надати, говорила сам сама себи, је да ће ме здравље послужити док ми дјеца не поодрасту. Ухваћена у коштац са тим психолошким самртним хропцем, била сам превише исцрпљена да се сексам или да ме буде брига за то што се не сексам.

Очигледно, то се промијенило.

Није баш да ми је живот лакши. Ја сам самохрана мајка са лошом нагодбом за развод и радићу док не цркнем. Због тога је у неку руку мој живот тежи. Али је и активнији.

Сјећам се да сам прочитала нешто док ми се брак распадао. Не памтим ко је то написао, али радило се о томе да се живот живи попут ратника. Поента је била у томе да ратници немају времена да превише размишљају о стварима јер ће у противном да погину, тако да морају направити најбоље могуће изборе које могу у датом тренутку. И морају да живе као да им је сваки тренутак посљедњи.

У скорије вријеме сам много размишљала о овој аналогији. Не могу рећи да увијек искористим дан као ратник, али трудим се да не размишљам превише у будућности. Нисам ни приближно некаква неw аге особа, али вјерујем да присутност може анксиозност претворити из нечег што нас спутава у агента позитивне промјене.

Тако да када ми је докторица рекла да ћу се престати сексати у идућих тринаеест година, одлучила сам да игноришем и њу и њену чекаоницу пуну средњовјечних жена које су се појуриле ка сопственом гробу.

Одлучила сам да не размишљам о животним околностима које ме могу запасти како бих отписала секс са шездесет пет година живота.

И одлучила сам да будем захвална на свим стварима које имам данас. Добро здравље. Ентузијстичан либидо. Бритак ум. Карактер који су обликовала тешка искушења и обавезни проблеми. И када помислим на све те ствари које имам, осјећам се живо, енергично… и секси.

Извор:Лола магазин

MD MONTEL