Најмистериозни град у БиХ: Донедавно био забрањен за странце

KOLUBARA Brčko

Вјечита звијезда на листи најхладнијих градова Босне и Херцеговине, гдје сњегови затварају априле и дочекују септембре. Гдје вјетрови шибају ноздрве кадкад и усред љета купајући синусе свјежином. Гдје се странци скоро седам деценија нису смјели задржавати нити скретати с пута који град сијече на два једнака дијела. И у којем је свих тих година чувана највећа југословенска тајна. Колико пута сте прошли кроз Хан Пијесак и колико пута сте се у њему задржали?
Налази се на путу који је вијековима повезивао централну Босну с њеним источним крајевима. Кривудава црта на путу од Сарајева ка Београду. Мјесташце одвајкада присутно на караванским мапама и одмориште за авантуристе. Мрвица од кућа, зграда и пилана у свијету шуме без краја.

Прилазимо му са Сокоца којег смо упознали прије који мјесец. Спремни на варљиво сунце које у босанским висинама у сарадњи с вјетром лукаво пржи неспремну кожу. Мален је и необичан. На први поглед неважан и заборављен. А многи занимљиви људи су крстарили овим сокацима. Овдје су забиљежени неки важни историјски моменти, а због стратешког положаја, баш овдје су никли неки до краја мистериозни објекти о којима ни данас, довољно година након бивше државе, не знамо скоро ништа.

И данас ћемо говорити о утисцима. Само тако нећемо скренути с пута утабаног у дивљини свијету непознате љепотице. Из Хан Пијеска смо их донијели гомилу…

Војне тајне

Војна тајна о километрима дугој рупетини у једном од брда које окружују ово планинско мјесто у источној Босни. Локација је Црна ријека, атомско склониште запечаћено тонама бетона које војска и данас чува. Имамо искуства са сличних локација па свјесни узалудности, ни не покушавамо да му приђемо. Пецка мисао о његовој близини, али одолијевамо.

Причају нам домаћини да се до деведесетих о овом објекту ни у Хан Пијеску није ништа знало. Нагађало се јесте, људи свашта причају, конструишу и тумаче, али нико сем неколицине војника није крочио у то подземна пространства. А ни они нису смјели причати шта су видјели. Неко се једном сјетио да би тунели могли досезати до Сокоца или чак до Сарајева, причало се и Титовом доласку и његовим одајама… Гранале су се теорије. Данас је објекат затворен, закључан и проглашен неперспективним. Крију у шуми, али не као некад.

                                                                      Поглед на Хан Пијесак

А некад су, причају нам, крајем доминирале лимене плоче с натписима да странци на споредне путеве не смију и не могу. На два писма и двадесетидва језика. Минималан простор за грешку. Забрањено фотографисање и било какво задржавање. Нисте добродошли, а ако сте већ ту – прођите и не окрећите се. Жао ми је што нисам набасао на такву плочу данас. Како бих, уосталом, одолио свим овим зеленим љепотама које окружују мјесто које и данас зову најмистериознијим у цијелој Босни и Херцеговини?

Вучемо се до главне градске раскрснице и скрећемо лијево. На жутој табли пише Пјеновац. Регионални је то пут који Хан Пијесак веже с Оловом. У ово вријеме ријетко или никако кориштен, слабо одржаван и запуштен. Не смета, у тај крај свакако ћемо неком другом приликом. Занима нас манастир светог Јована Крститеља.

Невачка, младост и јесте за пута

Отворен је и улазимо. Јасни су нам сви одговори на питања о најљепшим грађевинама овог краја. Манастир плијени вањштином, али ентеријер је још љепши. Дебела тишина на овом мјесту усред шуметине која га окружује са свих страна. Новијег је датума, а записи говоре о традицији православља на овом подручју много година уназад. Некада је, кажу мјештани, овдје била и стара црква. Ова коју смо посјетили данас симбол је Пјеновца и цијелог краја. Крај знамо и по тврђави Пошијак, остало је нешто из уџбеника историје шестог или седмог разреда.

Настављамо. Који километар даље на путу ка Олову и скретање десно, село Невачка. Асфалтни пут с трбухом мјестимице – непријатељ ниског возила. Музика тракторског мотора у складној комбинацији с рефренима безбројних створења у трави с обје стране пута. Мирис ђубрива и насмијана лица мјештана. Разговарамо с Пашагом Ђелмићем, ефендијом широког осмијеха који газећи осамдесете ужива у хладовини своје младости.

                                                                                Џамија у Невачкој

Овдје је провео скоро читав живот. Савјетује нам да што више путујемо. Он, каже, не може јер га боле кољена, а младост и јесте за пута. Прича нам како је ономад у овим крајевима живјело и старо и младо. Данас углавном старо. Викендом село живне, љети је весело, а зими богами кад сњегови забијеле ову хиљадарку изнад мора, из Невачке бјеже. Пашага неће, ‘ем га боле ноге, ‘ем му нигдје љепше није. Показује нам џамију бескрајно сретан што смо данас с њим, а сретни смо и ми јер тешког питања за овог дивног човјека – нема.

Упућује нас на остатак нашег путовања. Спуштамо се истим путем, а с лијеве стране поред старог мезарја, налази се малена некропола стећака. Интернет историчари упознају нас с неколико интересантних детаља. Овдје су од 14. вијека, у околним селима има их још, и уврштени су на листу Националних споменика Босне и Херцеговине. Многи су утонули у земљу, много воде с ових је брда протекло откако у вјечност кренуше невачке старине. Данас је ово мраморје више под земљом него изнад ње. Не могу препознати натписе, нема их, не знам да ли их је икад било. Али знам да су ови људи за живот бирали најљепше крајеве. Невачка је један од њих.

Поново смо на путу који преко жељезног моста води ка граду, али му се још не враћамо. Возимо се који километар и онда на путу од Пјеновца скрећемо лијево. Малени путоказ с ове стране нам не говори ништа. Заобилазимо га и настављамо ка Јазавчијим рупама. Тамо нас попут блиске родбине и правих пријатеља дочекују Весна и Вања Дрљић. Никад прије их нисмо видјели, а након срдачног дочека слиједи кафа и угодан разговор. Слушали бисмо ове интересантне људе сатима. Ријечи нема много, али све су смислене и савршено поредане. Има нешто у погледима људи који су животе поклонили планинама.

Јазавчије рупе код Хан Пијеска, Тамо ће вас попут блиске родбине и правих пријатеља дочекују Весна и Вања Дрљић

Причају нам: овдје су на свом имању изградили неколико брвнара и малених, дрвених викендица, монтирали ски-лифт, набавили опрему и кренули у авантуру. Организују фестивале па се не смијете изненадити уколико вас некад у глухо доба из далијне Јавор планине испрепадају звукови тврдог рокенрола. Сеоски је туризам највећа шанса Босне и Херцеговине и то ови сјајни људи схватају боље него ико. Праве нешто големо и при томе уживају. Нисам сигуран да ће ми образ икада дозволити да овим крајевима тумарам без посјете Јазавчијим рупама.
Црква Светог великомученика Пантелејмона налази се на крају пространог парка до којег стижемо низом степеница, а све под контролом народних хероја Светозара Косорића, Чиче Вајнера, Милана Илића и Драганчета Павловића са захвалницом народа и Савеза бораца који Југославију одбранише од мрског непријатеља и положише животе за слободу.,

Црква Светог великомученика Пантелејмона налази се на крају пространог парка до којег стижемо низом степеница, а све под контролом народних хероја Светозара Косорића, Чиче Вајнера, Милана Илића и Драганчета Павловића са захвалницом народа и Савеза бораца који Југославију одбранише од мрског непријатеља и положише животе за слободу.

Повратак у град

Већ је поподне и враћамо се у град. Посјете увијек завршавамо шетњом градским улицама. Црква Светог великомученика Пантелејмона налази се на крају пространог парка до којег стижемо низом степеница, а све под контролом народних хероја Светозара Косорића, Чиче Вајнера, Милана Илића и Драганчета Павловића са захвалницом народа и Савеза бораца који Југославију одбранише од мрског непријатеља и положише животе за слободу.


Препоручена рута на путу од Сарајева до Хан Пијеска

Сама црква је по много чему најзнајачнији православни објекат читавог краја. Неколико пута је храм обнављан да би данашњи изглед добио 1979. године. Ентеријер овог пространог објекта необично наликује унутрашњости манастира у Пјеновцу. Не знам да ли се осим обичаја градње може пронаћи још нека веза, али у овом складу, човјек би могао остати данима, а да му не досади. Знао је то некоћ и краљ Александар Карађорђевић који је, легенда каже, овдје проводио дане духовно се окрепљујући након боравака у вили чији остаци се и данас могу погледати у самом граду. Ко зна, можда ће се опет у овој оази најчишћег ваздуха на свијету некада поново скупљати неки нови краљеви. У некој бољој будућности, и за нас и за становнике овог мистичног мјеста вриједног посјете. Нека овај текст буде прво слово новог почетка.

Хан Пијесак кроз бројеве

Босна и Херцеговина, Република Српска
Удаљеност од већих градова: Сарајево 72 км, Соколац 29 км, Власеница 20 км, Бањалука 250 км.
Површина општине: 322.9 км2
Становништво: (2013): 3.844 (општина), 2.018 (град)
Ријеке: Жепа, Ступчаница
Планине: Велики Жеп, Јаворник, Студена Гора, Трешњевац, Деветак

Савјети:

Хан Пијесак је асфалтним путевима повезан с три сусједне општине: Сокоцем, Рогатицом и Власеницом. Од Сарајева се до центра градића може стићи за нешто више од сат времена вожње. Регионалним путем уз неколико километара макадама повезан је с Оловом, а овај пут идеалан је за љубитеље брдског бициклизма. Мјештани причају да се у широј околини налазе некрополе стећака које досад нису евидентиране на мапама – идеално за љубитеље средњовјековне историје. Подручје Хан Пијеска савршена је ваздушна бања, а непрегледне шуме идеалне су за вишесатне шетње.

Извор: боснопис

MD MONTEL