АМЕРИЧКИ ВОЈНИК КОГ СУ СПАСЛИ ЧЕТНИЦИ: Тито нам није дао да сведочимо за Дражу! ВЕЧНА ЗАХВАЛНОСТ СРБИМА!

KOLUBARA Brčko

И дан данас памти једну српску реч.

Сећање – Ти људи нису имали ништа, а дали су нам све што су имали. Ризиковали су свој живот због нас, да су били ухваћени док су нас штитили, страдали би, прича пуковник у пензији коме су главу сачували Дража Михаиловић и његови људи у Прањанима, где је провео месец дана

Заувек ћу бити захвалан Србима за жртву коју су поднели 1944, када су нам спасли животе – поручује у ексклузивној исповести за Курир пуковник америчке војске у пензији Карл Волпаск (Carl J. Njalpusk), који је спасен током операције „Халијард“ у лето 1944. и дан-данас, 75 година касније, сећа се детаља из Србије.

На питање шта му је најјачи утисак током 33 дана проведена у западној Србији, 95-годишњи Волпаск наглашава:

– Доброта људи који су бринули о нама. Хранили су нас и скривали од непријатеља. Ти људи нису имали ништа, а дали су нам све што су имали. Заувек ћу им бити захвалан за њихову жртву. Ризиковали су свој живот због нас, да су били ухваћени док су нас штитили, страдали би.

Та драма на небу изнад Србије, тадашње Југославије, одиграла се 14. јула 1944. Волпаск је тог дана био добровољно у посади авиона „Б-24 либертатор“. Идеја двадесетогодишњег Карла била је да добровољним налетима и гађањима што пре одужи дуг отаџбини и врати се кући. О томе да може да буде оборен или настрада, како каже, није ни размишљао. Посада која је авиону наденула име „Невер а Дулл Момент“ (С њим никад није досадно) бацила је бомбе на нафтна поља у граду Плоешти, у Румунији. Али фатални погодак стигао је из немачког „МЕ-109 фајтерса“.

Бомбардеру Б-24 оштетили су хидрауличне контроле и онеспособили кормило. Систем за управљање није више постојао. На пет и по хиљада метара висине једини спас био је скок. Десеторица Американаца су успела. Авион се забио у земљу, а у њему је био једино Томас П. Лавет, који је вероватно био мртав и пре него што је авион пао. Волпаск је искочио и пао, како каже, у планинску област, не сећа назива тачне локације.

– Спустио сам се веома тешко, у близини огромне стене. И био сам веома срећан што сам је промашио. Док сам падао падобраном, остао сам без ципела. Кад сам пао, видео сам да ту стоје двојица униформисаних људи с пушкама. Нисам знао да ли ће бити пријатељски расположени или су део окупационих снага. Имали су парче беле тканине везано за пушку и махали су том пушком, па сам по томе закључио да су пријатељски расположени – сећа се Волпаск.

Каже и да је недалеко од њега пао митраљезац из погођеног авиона, те да су их заједно преузели четници.

– Одвели су нас у најближу варош. Кад смо пришли вароши, изашли су пред нас са два коња, тако да смо могли да јашемо. Сакупили су своје војнике и парадирали поред нас са својим заставама. Људи су нам честитали и понудили нас пићем – сећа се Волпаск, који је при паду само угануо зглоб.

Више од месец дана је био међу Србима и провео их је у сталном покрету.

– Та 33 дана провео сам идући од куће до куће. Били смо у амбарима и чекали војнике да нас пребаце на другу локацију. Померали смо се сваки дан – каже Волпаск.

И све време без ципела. Зар се нису могле наћи ципеле за америчког војника?

– Нису. Све оне које су ми доносили биле су мале за моја стопала. Никако ми нису биле таман. Не сећам се да сам имао ципеле од тог тренутка – наводи Волпаск.

И данас се сећа шокантног сусрета са шљивовицом.

– Ходао сам дуго, било ми је врело, сав сам био знојав. У дворишту куће поред пута била је жена. Показао сам јој да сам жедан, ушла је унутра и вратила се с великом чашом напуњеном нечим за шта сам мислио да је вода. Међутим, уместо воде била је шљивовица. Узео сам гутљај, заиста се шокирао и нисам могао да завршим пиће – сећа се Волпаск ватреног крштења.

Волпаск се једном срео и с Михаиловићем.

– Дража се упознао са свима нама у некој шумовитој области. Причао нам је шта је све радио да би нам помогао. Нисмо били у могућности да се понаособ рукујемо или причамо с њим јер нас је било баш много. Официри су га срели још једном, али су информације углавном слане посредством његових високорангираних људи – казао је Волпаск.

Он после 1944. није више боравио у Србији, али и дан-данас памти једну нашу реч – добра.

А на питање шта 75 година касније прво помисли када чује реч „Халијард“, Волпаск је рекао:

– Када сам спасен, то је био један од најбољих дана у мојој младости.

Авионом Ц-47 одлетео је из Прањана у Италију. После избављења био је стациониран у Хјустону, у Тексасу. Ни он ни остали спасени Американци нису могли да се врате у борбе у Европи јер им је речено да ће, буду ли заробљени, бити убијени као шпијуни. Такође, наглашено им је и да не смеју ништа причати о свом избављењу.

Ипак, они су после рата на сва уста говорили о Дражиној помоћи, покушавали су да га спасу. Није ишло…

Карл Волпаск је силно желео да помогне Дражи Михаиловићу и покушавао је да оде у Југославију не би ли сведочењем спасао четничког вођу.

– Био сам веома узнемирен. Нисам могао да верујем да нам Тито неће дати дозволу да дођемо у Југославију или да се појавимо на суђењу. Доста нас, доста људи који су били на важним позицијама стајало је у реду да сведочимо, али нисмо могли да дођемо – казао је Волпаск, који је навео и да, нажалост, не прати дешавања у Србији, те и не зна шта се данас догађа у нашој земљи, па је тако од нас сазнао и да је је српско судство 2015. рехабилитовало Михаиловића.

Иако не прати догађања у Србији, зна да су нас НАТО снаге бомбардовале 1999.

– Колико знам, тада је био грађански рат између две нације, а ми смо имали и трупе на терену, и уопште ми се не свиђа чињеница да смо тамо имали трупе. Оне су бомбардовале мостове и железничке станице, а срушен нам је и авион – рекао је он.

Извор: Србија Данас/Курир

MD MONTEL