ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?

KOLUBARA Brčko

НАЈПОЗНАТИЈИ РУСКИ ГЕНЕРАЛ ПОЧИВА У БЕОГРАДУ ПОД РАТНИМ ЗАСТАВАМА ЦАРСКЕ РУСКЕ ВОЈСКЕ

Пјотр Николајевич Врангел (1878-1928) је био барон, генерал, јунак из руско-јапанског рата, најодликованији руски војник у Првом светском рату, активни учесник и вођа антибољшевичког ”Белог” покрета у Руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917. године.

Био је познат под надимком ”Црни барон“, јер је као изразито маркантан и висок човек најчешће носио црну козачку униформу—пошто је од самог почетка своје војне каријере ратовао у чувеном царском Козачком корпусу. Њему су комунисти посветили своју познату пропагандну песму ”Бела армија, црни барон”:

Говорио је да постоје само два права мушка посла—”ратовање и лов”.

Потиче из једне германске породице која је дала велики број генерала и адмирала. Његови преци су више од три века пре његовог рођења прешли у Православље и верно служили руске цареве у ратовима и мисијама у којима су добијали највиша одликовања.

Био је у саставу руских добровољаца од самог почетка грађанског рата 1917. године—посебно након што су Лењин и комунисти срамно изашли из Првог светског рата у марту 1918. у знак захвалности према Немцима који су их довели на власт и финансирали њихову револуцију. Тада су се савезници окупљени у Антанту нашли у изразито тешкој ситуацији због изласка Русије из Великог рата, а посебно након што је уследила тзв. Пролећна офанзива Аустроугарске и Немачке када се крај рата тешко могао наслутити, упркос одлучујућој америчкој интервенцији на Западном фронту.

Врангел се прво налазио у Јекатеринодару (данашњи Краснодар), одакле га борбе одводе на Кавказ где постиже велике успехе у борби против Бољшевика на кавкаском ратишту. Његова дивизија након великог прилива добровољаца прераста у Кавкаску добровољачку армију. Од тада постаје један од омиљених лидера у народу, заједно са генералом Антоном Дењикином и адмиралом Александром Кољчаком.

И ту настаје кључни моменат судбине грађанског рата и руског православног народа. Врангел се сукобио са генералом Дењикином око завршетка грађанског рата. Дењикин је инсистирао на брзом маршу на Москву и избацивању комуниста са кључног потеза Москва Санкт-Петербург. Врангел, свестан логистичких проблема за ту акцију, је уместо тога захтевао да се прво изврши продор ка Царицину, (бившем Стаљинграду и данашњем Волгограду) ради спајања са сибирском Белом армијом адмирала Кољчака. Неслагања са Дењикином доводи до тога да Врангелу буде одузета команда, након чега је 8. фебруара 1920. отишао у изгнанство у Цариград. Убрзо се у најтежим моментима враћа на дужност врховног команданта снага Белих на Криму, након убиства адмирала Кољчака и смењивања генерала Дењикина, због неуспеха Беле армије. Ипак, у овој фази Руског грађанског рата, било је већ прекасно за било какав велики контранапад, јер је покрет Белих убрзано губио подршку нарочито у иностранству. Комунисти тада потписују мир са независном Пољском и свим расположивим снагама нападају Крим, који је једини остао слободан након пропасти сибирске, јужноруске и финске Беле армије. Руска Бела војска очајнички покушава да спасе Крим, али без војне и морнаричке подршке уз огромне жртве бива принуђена на повлачење. У Цариград долази 150.000 руских војника и цивила, избеглица са Крима.

Остављен од бивших западних савезника и суочен са умирањем руских избеглица у Турској од зараза, Врангел одбија понуде да се руске избеглице пошаљу назад Лењину у комунистички СССР или да се раселе по свим бразилским и перуанским градовима и одлучује да дође у најсличнију православну земљу руској империји, Краљевину СХС настањујћи се у Сремским Карловцима. Регент Александар Карађорђевић широм отвора врата руској емиграцији и наша краљевина даје руским избеглицама привилегије какве никада ни једна друга земља није дала некој националној емиграцији. То је било право да задрже континуитет сопствених институција попут Руске Заграничне Цркве, школских установа, кадетских школа, војних института, медицинских установа и сл. Ови изузетно вредни, креативни и образовани Руси попуњавају огромне губитке српског народа, посебно у најобразованијем слоју, који су своје животе положили у биткама Првог светског рата.

Врангел је основао 1924. године у Сремским Карловцима Руски општевојни савез, познат као РОВС, кровну надполитичку и монархистичку организацију која је уједињавала све руске царске официре и војнике. Због организације отпора према комунизму, Врангел је био принуђен да напусти Србију и одлази у западну Европу, где се надао да ће пронаћи начин да се избори за повратак и ослобођење Русије. Настанио се у Бриселу како би могао да делује између Берлина, Париза и Лондона где су се такође склониле бројне руске избеглице. 1928. године отровао га је брат његовог ађутанта, за кога се испоставило да је радио за совјетску тајну службу НКВД.

Како је написао у свом тестаменту, генерал Врангел је желео да почива у Београду, у православној словенској земљи, у којој је руски народ уживао највећу слободу под круном његовог пријатеља Александра Карађорђевића. Сахрањен је са највећим војним и државним почастима, а његова сахрана је била највећа коју је Београд до тада видео. Стотине хиљада људи и Руса и Срба су дочекале воз из Брисела са његовим телом и десетине хиљада људи га је испратило на вечни починак у Београду. То је уједно била и последња велика парада руске емиграције и руске Беле армије негде у свету. Сви који су нешто значили у руској емиграцији су били ту.

Генерал Врангел и данас почива на парчету руске земље у Србији у руској Цркви Свете Тројице на Ташмајдану. Изнад његовог гроба некада су се налазиле најславније историјске ратне заставе и барјаци велике Руске војске. Неке од тих застава потицале су чак из руско-шведских, руско-турских и наполеонских ратова. Генерал Врангел је знао да је те заставе његова царска војска донела након јуначке борбе у слободни словенски и православни Београд и желео је да почива испод њих.

Извор: Историја Срба

MD MONTEL