ДЕДИЋ: “Милутине, ако ти било шта треба, ево ти мој телефон и јави се.”

KOLUBARA Brčko

28.07.1938. рођен је Арсен Дедић. Када му је 1995. године у Шибенику умрла мајка Јелка Дедић, породица се окупила да је испрати на посљедњи пут, а сахрана у ратним околностима је добила обрисе неке Нушићеве црне комедије… прича Милутин Дедић, сликар из Београда и старији брат Арсена Дедића:

– Мајка је била из херцеговачке породице Мишковић, са реке Буне, коју је Млетачка република после Кандијског рата 1690. године преселила у опустошену Далмацију. Онда су их превели у католичку веру, условљавајући их на различите начине. То је општа појава на овим просторима, свако је некога у нешто увлачио, па тако, на пример, има Дедића Црногораца, Срба, Хрвата и Муслимана… Када се мајка удала за оца, прешла је у православље. Као уосталом и моја жена, Аустријанка Кристина. Нисам то од ње тражио, већ је она то учинила из поштовања. Када је мајка умрла, хтео сам да се одржи опело.

Проблем је био што су православни свештеници тада већ били напустили Шибеник. Питао сам католичког попа да ли он може то да учини. Пристао је, под условом да се опело одржи само у кругу породице. Мајка, која није волела партизане и комунисте, иако јој је брат био првоборац, била је три дана смештена у капели на партизанском гробљу у којој је писало “Другови, ми и сада сањамо ваш сан”.

Све је изгледало као некаква фарса: православна породица, католички поп, партизанско гробље! Цео Шибеник је дошао на њену сахрану. И сви локални ХДЗ-овци. Мој пријатељ је тада био шеф ХДЗ-а у Шибенском варошу а да ја то уопште нисам знао, као што нисам знао да му је отац страдао у Блајбургу.

Пришао ми је и рекао: “Милутине, ако ти било шта треба, ево ти мој телефон и јави се.” Било је то јако ружно време, али је у њему било и добрих људи. Данас у Далмацији од моје породице нема више никога. Остала је само кућа и гробље.

MD MONTEL