Бојана Петровић: Место на ком је човек постао сатана

KOLUBARA Brčko

Ми годинама ћутимо, и веома ме погађа чињеница да моје колеге, посебно с других факултета, ништа не знају о Јасеновцу.

Крушевљанка Бојана Петровић, студент четврте године Правног факултета Универзитета у Београду са просеком 10, освојила је прву награду у категорији слободна тема, прву награду публике и постала апсолутни победник јубиларног 25. такмичења беседништва које се на Правном факултету у Београду одржава већ четврт века.

Бојанин бриљантан говор изненадио је многобројне слушаоце не само избором слободне теме под називом „Сто пута изговорена лаж постаје истина“, а којим указује на кулминацију историјског ревизионизма логора смрти Јасеновац, него и необичном зрелошћу двадесет двогодишње девојке која нас 75 година од Другог светског рата упозорава да заборав српских жртава усташког покоља у хрватском систему логора нацију води у смрт.

Чиме сте били мотивисани да међу толико актуелних тема изаберете покушај историјског ревизионизма још увек некажњеног усташког злочина?
Већ дуго у медијима, у најновије време све учесталије, стижу вести о историјском ревизионизму у Хрватској, где се на насловним странама новина логор Јасеновац јавности представља као место где су игране позоришне представе, што је крајње изругивање жртвама и негирање покоља који се десио у Јасеновцу и другим хрватским логорима. У мени то изазива осећање згранутости и неверице да неко на тај начин поново убија жртве, људе међу којима су најбројнији били Срби.

Мом хришћанском бићу је жао свих који су тамо пострадали, али као родољуб највећу жалост осећам за бројем пострадалих припадника моје нације. Настојање да се број жртава радикално умањи упркос многим документима о страдању читавих српских села из Хрватске и Босне доживљавам као тешку неправду и сматрам да је велика опасност да се такав злочин заборави. Мислим да је то за нас као мали народ, чији је опстанак и у најновије време угрожен, важно питање и очекивала сам реакцију јавности. Ми, напротив, годинама ћутимо, и веома ме погађа чињеница да моје колеге, посебно с других факултета, ништа не знају о Јасеновцу.

Ко је код вас пробудио ту љубав и бригу за свој род и отаџбину?
То ме сви питају, мислећи да је можда неко од мојих предака страдао у Јасеновцу. Срећом није, ја сам из Крушевца, отуд су ми родитељи и сви моји преци, али у суштини свога бића осећам националну припадност и све Србе осећам својим родом. При томе не видим себе као неког „Србенду“, како нас неки погрдно зову, нити сам шовиниста, али никако не бих волела да мој народ нестане, што је била основна намера оних који су Србе на најзверскији начин убијали у Јасеновцу. Зато ме врло боли што се млади људи данас олако асимилују, што нашу историју и нацију препуштамо забораву, и то ме је подстакло да беседим на ту тему.

Напросто није нормално да је мојој генерацији „страшно“ када страдају неки други народи, да су ужаснути страдањем Јевреја у Француској или жртвама тероризма било које друге нације, што јесте за сваку осуду, а када треба да се прича или обележи страдање Срба, кажу „ма дај, доста више на ту тему“.

Како, као интелектуалка и будући родитељ, мислите да је могуће да се буди и негује свест о националном осећању код потомака?
Као неко ко је осећање о припадности нацији и љубави за отаџбину понео из своје куће, сматрам да је пресудно родитељско васпитање од ране младости, а касније образовање које се стиче од вртића преко основне и средње школе до факултета. Моји родитељи, једноставно, воле своју државу, и мени увек говоре да треба да је волим. Позитиван однос према српским вредностима пренели су и на мене. Али не у смислу да будем бунтовник и подижем револуцију него да никада не заборавим своје корене. У томе није било никакве политике, јер су моји родитељи аполитични у смислу страначке припадности и деловања. Кроз школовање и даљу интеракцију с људима у мени се то осећање националне припадности даље развијало, па сам почела да примећујем да ми увек страдамо и да смо на крају увек ми криви.

Мислите ли да такво расположење постоји код већине младих људи којима сте окружени, не само на вашем факултету него уопште?
Нажалост, млади људи су потпуно дезоријентисани под утицајем разних фактора и нарочито медија. И дефинитивно, у васпитању и образовању младих нараштаја направљена је грешка, свесна или несвесна. Да ли је то неучење, или олако и погрешно учење историје, или системска грешка, у то нисам сигурна јер мислим да са оволико година немам довољно искуства и зрелости да одговорим на тако озбиљно питање. Сматрам да је генерација мојих родитеља у процесу транзицији дубоко разочарана, а њихове наде опасно изиграване током деценија па су они својој деци саветовали да беже из Србије јер је овде лоше и нема будућности, из чега је створена свест да је све страно добро, а све наше катастрофално. Последице тога су очигледне на сваком кораку.

Како да вратимо украдену наду, како да подстакнемо родољубље код младог нараштаја и потребу националне припадности?
Није лако, али није ни немогуће. Знам много младих стипендиста, феноменалних будућих научника који су одлучили да не оду него да остану у Србији. То је велики потенцијал коме треба дати шансу и помоћи му да се национално освести у најпозитивнијем смислу те речи. Значи, афирмисати реч родољуб која је скоро нестала из наших речника и која значи волети себе, а не мрзети друге. Наши млади људи су и те како интелигентни и способни да схвате, само их не смемо збуњивати поистовећивањем речи националиста са шовинистом, јер те речи имају дијаметрално супротно значење. Њима нико није објаснио последице немарног понашања према својој историји и прецима, а то је неопходно.

Београдски Правни факултет неретко је означен као „легло“ младих националиста у негативном смислу, а понекад и као место подстицања фашистичке идеологије. Као студент овога факултета, у којој функцији видите овакве квалификације?
Не, одговорно тврдим да такве квалификације немају никаквог основа. Најкраће – нетачне су. Истина је, једино, да смо ми факултет с највише студената, и да на њему има и професора и ђака који су национално освешћени, али ништа више од тога. Дакле, свака таква и слична квалификација вероватно је у функцији спречавања да до националног освешћења дође.

Појединци и институције у Хрватској, подржани од државе, посвећени су затирању сваког трага о великом злочину. Својом небригом, немаром и заборавом, осим малобројних изузетака, ми као да желимо да им помогнемо у томе!?
Нажалост, да. Ми као да уопште нисмо свесни шта значи то дугогодишње деловање хрватске државе и институција на једној страни, и немар и заборав који имамо на нашој страни. То је крајње неодговорно према нама самима, јер бројчано нисмо велика нација и немамо права да заборавимо ни своје невине жртве, ни оне који су својом крвљу створили српску државу.

Кад сам хтела да кренем у истраживање о Јасеновцу, схватила сам да у Београду не постоји музеј какав доликује овом злочину, у коме бих могла да видим историјске и материјалне доказе о Јасеновцу. Да подсетим, у Музеју Холокауста Јад Вашем у Израелу међу милионским именима јеврејских жртава и назива места злочина налази се и Јасеновац, а у Београду нема никаквог знака ни помена о том месту стравичних злочина. Иницијативи да се тај злочин квалификује као геноцид, какву су пред међународном заједницом покренули Јермени због жртава турског злочина, и не постоји. И наравно да наше генерације не знају ништа о Јасеновцу. О странцима који дођу у Београд да и не причам.

НАЦИОНАЛНИ НЕМАР ЗА СВАКУ ОСУДУ
Могу да разумем Хрвате који ревизијом историје желе да сперу руке од крвавог покоља Срба, Јевреја, Рома и својих сународника, али никако не разумем нас Србе који ни 75 година од злочина нисмо направили споменик жртвама у Србији, јер у Јасеновцу су скоро сва обележја злочина уништена.

Ми смо спремни да направимо спомен-обележје поводом страдања неких других народа, али не и свога. Ту, заиста, можемо и треба да учимо од Јевреја, а како – показао нам је проф. др Гидео Грајф који је ових дана у Београду представио своје монументално историјско дело „Јасеновац Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности“ са текстом на хебрејском, енглеском и српском језику. Овом књигом свету је приказао 57 монструозних начина уморства око 800.000 Срба, 40.000 Јевреја и 80.000 Рома у логору Аушвиц у НДХ!

Извор: стандард

MD MONTEL