Легија: Ова жалосна слика говори више од хиљаду речи

KOLUBARA Brčko

(Одломак из књиге „Бабо“)

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО

Када смо избили на врх Петрове горе, видим свуда метеж и хаос. Сви јуре, пакују, скоро се сударају… Питам неког лика за генерала. Он ме гледа као да сам пао с Марса.
– Нема ти овде више ни генерала ни пуковника, сви су утекли, пријатељу.

(…)

Запутио сам се ка Вргинмосту. Пут је до Топуског био потпуно проходан. У самом месту већ је владао хаос. Људи су били на улицама, товарили су ствари на све што се могло да котрља. Стајем и питам неког чичу, који је товарио ствари на гепек своје „ладе“, шта се то дешава. Он ми каже да је наређена евакуација, јер су усташе пробиле фронт на неколико места. Питам га ко је наредио евакуацију, а он само слеже раменима. Требала су ми два сата да се пробијем кроз гужву и закрчен пут до Вргинмоста.

На паркингу команде била су паркирана бројна возила. Улазим у команду. Ту као да се скупило све што је могло да носи униформу. Видим генерала Новаковића, Босанца и пуковника Чеду Булата. Сви говоре углас. Дебатују о томе да ли да се боре или да напусте читав овај предео и евакуишу сав народ.

(…)

Крећемо се ужасно споро, јер је на путу тотални хаос. Одмах кажем момцима да бисмо морали да некако регулишемо овај хаос. Искачемо нас осморица из наших возила и с муком све уланчавамо у три колоне и успевамо некако да успоставимо ред. То нам је омогућило да се нешто брже крећемо. Управо ту доживљавамо страшне и невероватне сцене. Видим једна бакица седи покрај пута, каже ми да су је заборавили. Страшно. Заустављам неки трактор са пуном приколицом унезверених људи и ту утрпавам ту старицу. Идемо даље за једним трактором иза кога је везана једна кравица, која се у ходу почиње да тели, већ се промаљају делови телета, тракториста то не види. Трчим и заустављам трактористу, он трчи крави која је легла на асфалт и мучи се да изгура теле. Тракториста клекну поред ње, љуби је и тепа јој, она се напиње и најзад се отели. Он јој примиче теле, она га лиже и оно се дрхтаво усправља на ноге и тражи виме, хоће да подоји, али за подој нема времена. Дижем га још онако слинавог и уносим у приколицу. Крава је некако устала и кренула мучући за телетом. Све се то одвија на врелом асфалту, температура је око тридесет осам степени. И колона се, после овог застоја, опет покрену.

Не знам колико смо за ова четири сата прешли и колико смо препешачили и претрчали, тамо и овамо, успостављајући ред. При свему томе, у почетку нас нису разумели зашто се и ми дерњамо на њих, када им је њихове муке преко главе, али су касније схватили, јер су се колоне уредније и брже кретале.

Док тако стојим усред пута, подбочен и већ преморен, чујем да неко иза мене труби. Окрећем се и видим Генералов џип. Стаје са стране и отвара прозор. Видим да му је непријатно, јер ме погледава онако на махове.
– Шта је, генерале, црта?! Е, мој генерале, због овога ће нас се стидети деца и унуци – кажем му и удаљавам се од џипа. Немам више шта да му кажем, јер место на коме се налазимо и ова жалосна слика говори више од хиљаду речи, од свих речи које смо он и ја изговорили у животу.

Извор: црвенеберетке

MD MONTEL