МАЈЧИНО МЛИЈЕКО

KOLUBARA Brčko

Пише: Неда Козомара

Неке слике носиш у очима цијелог живота. Не због тога што су од животне важности већ су једноставно урезане у сјећање као иницијали на некој клупи у парку, печат који су утиснули давно заборављени љубавници. Код родбине, у комшилуку или негдје у пролазу кроз пејсаже и географију видјели смо како мајка,кад доји дијете, обично бијелом, памучном пеленом, прекрива своје груди и главу дјетета. Ако се то догађало у просторији, међу људима, редовно би се жена окренула ка зиду и леђима окренута присутнима, одвијао се тај свети чин између мајке и дјетета који се ничим није могао замјенити и никада му није пронађена алтернатива упркос свим технолошким достигнућима. Као што нико на планети не може замјенити мајку тако исто ништа не може замјенити ни њено млијеко којим нас нахрани и напоји за прве мјесеце живота.

Мајка би тада мекоћом своје божанске љубави, својим дланом, миловала бебу која доји, њежно по малој главици и тјемену, тихо шапутала неким само њима знаним језиком док њена беба жмиркајући у полусну подиже рефлексно малу ручицу коју у ваздуху мајка узима у свој длан и у том чаробном савезу протичу минути те најневиније безбрижности икада виђене и доживљене. Медицина је томе дала назив „Бијела веза„!

У метрополама региона јер од њих све и почиње, младе мајке су одлучиле да је сасвим нормална ствар да тај посебни чин, храњење свог дјетета, дојењем, обављају сасвим јавно, гдје год се нађу, без устезања, прикривања, дискретног склањања у неки угао и слично. Зашто, кажу, осјећати се непријатно кад је то сасвим природна ствар и од кога се заклањати?
Струка, социолози кажу овако:” женске груди већину асоцирају на полуголе старлете, порно филмове и часописе те на моделе секси доњег рубља који нам са сваке рекламе вичу да наше груди морају изгледати секси за нашег мушкарца.

Чињеница је да су женске груди у потпуности сексуализоване, цијело виђење женских груди је погрешно. Погрешно на њих гледамо ми, жене. Погрешно на њих гледају мушкарци, цијело друштво, и што је најгоре – погрешно учимо своју дјецу.”
Дискретно сам недавно посматрала једну младу мајку која у шопинг-центру у велеграду, храни бебу. Ништа необично И види се да је то већ уходана пракса јер је незаинтересовано за околину бавила се собом. Да, баш тако, собом!
Држала је телефон у руци, играла се с њим као играчком И буљила нетремице у екран мобитела. Да не видим дијете И њену бијелу дојку коју је без устезања И прикривања изложила јавно, никада не би нико процјенио шта ради?!
Потпуна отсутност, “удаљеност” три свјетлосне године између њих који су до јуче били једно тијело. Свако у свом свијету, беба у сну, док се храни, силом се привикава на отуђеност која царује међу људима а мајка прегледа интернет И чита поруке које јој сигурно ништа И не значе али овисност према технологији је побједила љубав за коју се до јуче мислило да је непобједива.
Као што иза шалтера службеница, кад јој дође крај радног времена, устане, навуче стакло на шалтеру И оде тако је исто спаковала своју дојку, дијете И отишла.

MD MONTEL