Tри дана мира, музике, дроге и секса

KOLUBARA Brčko

“Остао је траг у космосу, не сумњам. Не кажем да се нешто овако никада није десило, или да се неће десити. Али Вудсток… Током три дана, време је стало”, сећа се један од посетилаца Вудстока.

Као да је ниоткуда на једној фарми стотинак километара од Њујорка три дана настао читав један град од скоро пола милиона људи. За то време, трећи по величини у држави Њујорк. Град који је имао све урбане проблеме, недостатак воде и хране, проблем са санитаријама, и дрогу. Очекивало се 150.000, а дошло је три пута више људи. У свему томе се опис фестивала – три дана мира и музике, зачудо – остварио.

Припремила Наташа Ђулић Бановић

Вудсток је требало је да се одржи у селу Волкил близу истоименог места Вудсток, где је живео већ тада легендарни Боб Дилан. Свега месец пред концерт, општина је повукла дозволу, бојећи се на шта ће место да личи, после, веровали су, најезде хипика. На крају је у Вајт Лејку, близу места Бетел, Макс.Јазгар за 50 000 долара организаторима уступио своју фарму. Конзервативна Америка се најежила.

“Нико није знао у шта ће се позив на три дана музике, љубави и мира претворити”, каже музички критичар Петар Пеца Поповић. “Нити је фестивал био у Вудстоку, нити га памтимо по миру, нити љубави, па ни по музици. Памтимо га као нешто што је променило свест људи о самој музици и о америчкој генерацији која је тада стасала и која се сматрала хипицима”.

Проблеми са добијањем дозволе за фестивал, само су утицали да се заинтересује још висе људи.

Вера Ранковић је у то време живела у Бостону, студирала је сликарство, и са пријатељима ишла на фестивале. Вудсток је био тек један од њих. Сећа се, каже, неке бине у даљини, неке музике, која није била примарна. Била је повод да се млади окупе на том месту.

“Замислите ви пола милиона људи се скупи, три дана није било полиције, није било редара, није било никаквих проблема, инцидената агресивности, нико се није посвађао, можете ли ви то да замислите?”, каже Вера и додаје: “У оближњем градићу су националну гарду скупили за за сваки случај, али није требало. Хипици не праве проблеме, то је њихова одлика, да не праве проблеме.”

Дух времена

Шездесете су биле време промене и истраживања за генерацију рођену после II светског рата. Размена мишљења, идеја, проучавање мистичних филозофија, експериментисање са дрогама. Са марихуаном и посебно, са Ел-Ес-Дијем или есидом, који је у Америци био легалан до 1966.

Нова субкултура преиспитивала је сексуалност и морал. То је време зачетака покрета за оснаживање жена, за већа црначка права, време протеста против рата.

Пре 60-тих коса се шишала, у складу са војном хигијеном II светског рата. Хипи револуција је значила да мушкарци могу да носе било шта, дугу косу, бркове и брадu. За жене, ране 60-те биле су сукње и хаљине, фризуре и јака шминка. Хипици су ишли на природан изглед и дугу косу.

Постер

“Хипици нису били нека сиротиња и неки проблематични људи, неки наркомани”, каже Вера Ранковић, “него супротино, били су из добростојећих породица, углавном школовани. То су били студенти и врло су били политички ангажовани. У то време је био вијетнамски рат и почела је мобилизација. Ми смо сви, с једне стране ишли на фестивале, а с друге на протесте”.

У емисији “Круг” Радио-телевизије Београд из 1973. се каже:

“Географски и духовно Вудсток је далеко од отмених апартмана у Вашингтону. Три дана је 300.000 младих Американаца пузило по једном пашњаку бежећи у ритуалне церемоније међу стенама. Себе зову нација Вудсток. Њихов скуп симболише велику подељеност. Сигурни су једино смрт и порези, стопа и једног и другог је висока због рата у Вијетнаму. Већини Американаца је јасно да рат није добијен. Демонстрирају и они који то никад нису радили, траже од Никсона да врати војнике кућама…”.

Американци су бежали и у Канаду како би избегли регрутацију. Неки музичари који су свирали на Вудстоку, гласно су их подржавали. Попут Џоан Баез чији је муж био у затвору због избегавања регрутације. Кантри Џо Мекдоналд написао је познату песму чије су речи: “За шта се боримо, следећа станица је Вијетнам, отвори рајска врата, сви ћемо тамо”.

Требало је показати да Америка није за рат, да постоји разумевање за људе других полних склоности, друге боје коже, студенте који се не слажу са ситуацијом у САД.

“То се дешава непосредно после убиства Кенедија млађег и Мартина Лутера Кинга”, подсећа Пеца Поповић, “постојали су и уметнички и социјални и људски разлози да се скупимо и покажемо да се не слажемо са том Америком”.

“Вудсток је за некога био рај, за некога пакао”

Концерт је почео 15. августа. Четири сата пре почетка, колона возила била је дугачка 25 километара. Колико год да се крваво радило, до почетка концерта није подигнута ограда око фарме, нити су направљени киосци где би се купиле карте на лицу места. И Вера Ранковић и њени пријатељи ушли су бесплатно.

“Очекивали су 150.000 људи и толико су продали карата, али ми се запутили па сад да видимо… Стигло је 400.000, можда и више, и онда су све отворили и рекли – бесплатно”, присећа се.

Вудсток се није исплатио, бар не за та три дана, већ у наредних десет година. Нешто новца вратило се од плоче и документарног филма редитеља Мајкла Ведлија из 1970. чији је асистент био млади Мартин Скорсезе.

Сви путеви били су закрчени два дана пре почетка фестивала. Једино превозно средство је био хеликоптер за организаторе и учеснике, док је публика пешачила.

Пилот хеликоптера који је возио Џенис Џоплин рекао је: “Видиш оно брдо тамо, оно које није зелено? Све су то људи”.

“Тај народ који је ту живео није веровао шта се десило”, каже композитор Зоран Симјановић. “Ти сељаци, милиони им се ту мувају, траже млеко, нема ништа да се једе, чудо једно… Ту је било свашта и међу публиком и отворен секс и штошта што је било револуција у то време, али не и насиља. Чим има секса, нема насиља”.

Вера Ранковић каже да је на Вудстоку било дроге, марихуане и Ел-Ес-Дија, али да то није била главна ствар. “Ни секс није био главна ствар, било га је наравно, млади, хормони раде…Мада, тада је било перципирано да су то све неки промискуитетни људи, отпадници друштва. И медији су то писали. Затим су родитељи тих младих људи који су били на Вудстоку, писали на пример Њујорк тајмсу: Извините, па ви то сасвим погрешно представљате…”, каже Вера Ранковић.

Ко се појавио на тој бини, направио је каријеру за цео живот

Организатори, међу којима се истицао 24-годишњи Мајкл Ланг, су најпре хтели да то буде комерцијални догађај после кога би отворили музички студио. Али, било је тешко довести велика имена. Кренуло је набоље тек када су пристали Криденс Клирвотер Ривајвал.

На Вудстоку су били и Џеферсон Ерплејн. Певачица Грејс Слик је наступ најавила као јутарњу музику за манијаке. Крозби, Стилс и Неш су тек други пут у каријери били пред публиком. Оснивач групе Грејтфул Дед, Боб Вир данас пише да је музика која је настајала 60-тих стасала на Вудстоку.

Нису дошла четири највећа имена тог момента у свету. Битлси су последњи концерт одсвирали 1966, нису практично ни постојали. Ролинг стонси су изгубили Брајана Џонса, свирали 5. јула 1969. у Хајд парку и имали су заказану турнеју за јесен по Америци.

Није дошао Боб Дилан који је већ заказао наступ на острву Вајт последње недеље августа 1969. као повратак после четири године. Нису дошли Дорси, јер је Џим Морисон имао проблема са свлачењем на сцен , водила се судска процедура.

После су неки тврдили да нису ни били позвани, други да им је лоше пренето о каквом се концерту ради. Али они који су су се појавили на бини Вудстока, направили су каријеру за цео живот.

“Много значи када ти дођеш пред толике људе и зовеш се Ху, па Тен јирс афтер”, каже рок фотограф Бранислав Брајан Рашић. “Ја бих издвојио Сантану, тада латино музика и рок џез нису били толико популаризовани. То им је трасирало пут. Најдражи ми је Џо Кокер, легендарно извођење ‘With a little help from my friends’. Чак су и Битлси рекли свака част, кад неко направи своју песму од туђе”, каже Брајан Рашић.

“Џеф Бек је имао сабраћајку, он је требало да буде звезда”, прича Пеца Поповић. “Па је уместо њега на Вудсток позвана група Тен јирс афтер. Они су направили са том композицијом невероватну каријеру.”

Било је јасно су неки на бини Вудстока били веће звезде од других. Зато су њихови наступи остали незабележени. Попут бенда Блад, Свет енд Тирс, који није дозволио да их снимају. Дуго се ван Америке није знало ни да су били на Вудстоку.

“Зона катастрофе”

Падала је киша. Током неких наступа скоро па је било фатално свирати електричну гитару. Као из кабла лило је после Џоа Кокера.

“Сећам се кише”, каже Вера Ранковић. “У неколико наврата су били страшни пљускови, сатима. Ми смо срећом имали комби, а ко није имао велики аутомобиле и био под шатором… то је било блато до колена”.

Настала је мочвара, а хиљаде су спавале напољу, да задрже место. Понестајало је воде и хране, камиони нису могли да приђу и среде тоалете, било је гласина о тифусу и дизентерији. И оних да је област проглашена “зоном катастрофе”.

Вудсток није био “област катастрофе” како су медији писали. Али је било оних који су у гужви изгубили једни друге. Са бине су нон-стоп читана обавештења.

“Зона катастрофе” – блато до колена

У свему томе заиста је тачно да је један од највећих домета Вудстока тај што није било насиља. Забележена су два смртна случаја, једно предозирање и случај када је младић заспао испред трактора. Било је пар стотина повреда, углавном посекотина на босим стопалима и последица узимања есида.

За безбедност и додуше, сваку другу помоћ, били су задужени чланови хипи комуне “Хог фарм”, који су на сваки наговештај конфликата бацали пите у лице или балоне међу публику. Или просто викали: Мир! Мир! Мир!

“Кад неко данас прича о Вудстоку, прича или о рају или о паклу. Или о најлепшим или о најгорим успоменама. Али резултат тога је могућност да се скупи 400 или 500 хиљада људи, да се три бебе роде, а ви данас да направите најобичније уличне демонстрације у било ком граду света, имате мртвих и рањених”, прича Пеца Поповић.

Фестивал је затворио Џими Хендрикс. Пошто је било прекида због кише по неколико сати, све се померало. Хендрикс који је требало да наступи у четири ујутру наступио је у пола девет понедељак. Прича се да није хтео да изађе раније иако му је нуђено. Када се појавио, многи су већ отишли јер су морали на посао. На фарми је остало око тридесетак хиљада најупорнијих.

Али је ипак Хендрикс остао симбол Вудстока, и чувено гитарско извођење америчке химне.

“Никад нико није имао храбрости да изађе на бину и затвори велики фестивал химном своје земље”, каже Пеца Поповић. “Исто тако сам био узбуђен двадесет година касније на једном мировном концерту у Дому омладине, када је Која из Дисциплине кичме изашао и одсвирао Хеј, Словени када се земља распадала. Свирати химну са гитаром уместо стајати мирно са пушком док се интонира химна. Порука је добра. Волимо нашу земљу на наш начин”, закључује Поповић.

Одјеци Вудстока у Југославији

У време када се одржава Вудсток, у време пре интернета, Југославија за фестивал сазнаје углавном из музичких часописа. Како каже композитор Зоран Симјановић: “Ми нисмо имали такав осећај као Американци, живели смо мирно, није било рата. Сви су живели добро и свирао се углавном рокенрол”.

Земља можда не би ни осетила одјеке хипи културе, да нису стигли са сцене Атељеа 212. Јован Ћирилов и Мира Траиловић на Бродвеју су гледали “Косу” и донели је у Београд.

“Коса је био један светски хепенинг”, наставља Симјановић. “Било је важно да изводиш Косу, јер је била прво борба између рата и мира. Дошло је до сукоба у Вијетнаму и цео свет је подржавао Косу. А и страшно је било модерно играти у Коси. Не знам колико се људи пријављивало да игра…”

Јавило се на хиљаде, прича глумица Мира Пеић Арменулић.

“Они нису били никакви хипици да се разумемо. Практично нико није ни знао шта је то хипик. Гостовали смо по целој Југославији, нигде није било места. У Атељеу су се плашили да ће да се сруши балкон, сви су устајали на крају, певали Дај нам сунца, што се до тада није дешавало у позоришту”.

Мира Пеић играла је једну од главних улога. Шилу, љубав Клода Буковског, који треба да крене у рат у Вијетнам. Београдска “Коса” открила је младима шта се дешава преко океана. Једина у Европи. Популарна и контроверзна.

“У једном моменту се у представи њих четворо скинуло”, каже, “И то је био шок. О томе се причало као да су играли голи све време. Они су се скинули, што се није видело, јер су били прекривени плаштом. Онда је само тај плашт екипа подигла и спустила и то је било све. И у току представе је било приче, те дрога ова, те она. Али није то била срж, било је то нешто друго. То је био покрет против насиља”, каже Мира Пеић.

Петар Поповић подсећа да је после Косе и Вудстока, Бора Ћосић у књизи Mixed media, први пут дао формулацију фестивала на српском језику, рекавши да је то нуклеус бескласне државе чуда с моралом иделаног друштва који се овде игра, кутијица с различитм стварима које припадају некој другачијој цивилизацији.

Чудо на Вудстоку пред београдску публику стиже 1971. Када је на репертоару Феста документарни филм премијерно приказан годину дана раније. Тада га је гледао и фотограф Брајан Рашић.

“Укапирали смо да је Вудсток имао једну пројекцију, а време за следећу је било такво да схватиш да тај филм не може да буде приказан цео, јер траје три сата. Мислили смо, јао опет су секли, јер свашта се тада радило. На дан пројекције у Козари, ишле су вести. Речено је да оно што пише за почетак филма није истина, да сви треба да дођу сат раније. Ја сам чуо… е сад, каква је паника била. Дошао сам на време, полупразна Козара, филм почео, људи улазе очајни. Шта сам пропустио, кад је почело, било је нешто мало трагикомично…”

“Реперкусије Вудстока смо видели тек на Хајдучкој чесми осам година касније. Нико није могао да претпостави како ће бити код нас кад се много људи скупи. Кад организујете политичке митинге, то се организује. Али ово, чуда у култури се не организују, она се догађају”, каже Пеца Поповић.

Вудсток после Вудстока

Да је Вудсток био нешто посебно, али и да три или мање дана мира и музике није увек лако извести, показало се свега пар месеци касније. У децембру 1969. одржан је бесплатан концерт Алтамонт Спидвеј Фестивал. Музика, која је била одлична, остала је у другом плану. Обезбеђење су били чланови бајкерске групе Анђели пакла. Идеја је била да буду обезбеђење, да не би правили проблеме.

Сантана је прекинуо концерт после три песме и тражио да туча престане. Један 18-годишњак, Афроамериканац, је убијен.

После Вудстока, чишћење 240 хектара онога што је остало после боравка скоро пола милиона људи није деловало историјски, али фестивал је брзо постао легенда. И матрица за нове фестивале. Наравно, оне који ће донети и профит. Пре Вудстока се није причало о новцу, а сада се знало да велики догађај тражи велику инвестицију.

Први концерт у част Вудстока организован је већ 1979. на десету годисњицу. Познатији је онај за 25 година, 1994. Много комерцијалнији, са великим музичким именима и спонзорима. Као некада, тоалети нису најбоље функционисали, ограде су срушене, пала је киша, било је море блата, дроге и мало полиције. Фотографисао је Брајан Рашић.

“Продато је 164.000 карата, а било 550.000 људи, више него на Вудстоку”, сећа се Рашић. “А овде су се куповале карте, за куповину су се користиле Вудсток паре. Било је евидентно да је поређење само у имену. Први Вудсток је био три дана мира и музике а ово још два дана музике и љубави. Музике је било, љубави немам појма, било је кише , блата звали су га Мудсток ’94”, прича Рашић.

Отварање фестивала 15. августа 1969.

Концерт из 1999. био је још комерцијалнији са највећим звездама. Квалитет музике опет је био много бољи од организације. Остало се без пијаће воде због квара, било је блата, па и пожара. Морала је да интервенише полиција.

“То су сећања на Вудсток”, каже Зоран Симјановић. “Сви следећи делови филма никад нису као први, кад направиш један добар филм, никад други није. После правиш нешто да би се сетио. То је више бизнис него било шта друго”.

И због бизниса, отказан је овогодишњи велики концерт у част 50 година Вудстока који је припремао као и претходних година, сада већ 74-годишњи Мајкл Ланг. Желео је да место концерта буде Ваткинс Глен где је 1973. одржан велики рок фестивал. Ко је пратио шта се дешава, није се изненадио. Повезао се са маркетиншком агенцијом из Јапана која организује олимпијске игре и која је желела да инвестицијом од 40 милиона долара увеже учеснике за пратеће програме олимпијаде следеће године. Ланг данас каже: изабрао сам погрешног партнера.

Додуше, мањи концерт организован је на оригиналној фарми Макса Јазгара. Од поставе из 1969. ту су Сантана и део Криденса. Цена карата је од 500 до 1.600 долара.

Подсећања ради, 50 година раније Хендрикс је био најплаћенији музичар са 18.000 долара, за њим Блад, Свет енд Тирс са 15. Џо Кокер је кући однео 6.000, а Сантана 750 долара. Касније је Мајкл Ланг Кокера довео у Београд, када су, кажу, хотелски рачуни били већи од хонорара са Вудстока.

Вудсток је постао историја, утро је пут новим фестивалима, али они који су тамо били кажу да је пре свега у себи имао дух једног времена. Свега пар година после Вудстока, коментарисало се да су шездесете продрмале из темеља конформистичку свест слободним политичким ставом, слободном љубављу, слободном употребом дроге и иконографије, слободним отпором према власти и да су остале непревазиђени симбол отпора у свету.

За оне који су прошли Вудсток било је то искуство, феномен, догађај, авантура, готово катастрофа, и на неки начин, борба за опстанак. Ни данас им није јасно како је све то уопште успело.

Свет никада није видео успешније окупљање хипика.

Извор: РТС

MD MONTEL