Где сам ја то дошао да живим

KOLUBARA Brčko
Пронашао сам две лепе ствари у животу. Слободу и самоћу. У мојим клиначним годинама то ми се чинило као срећа. А и сада ми се понекад чини као успех.

Са сваким губитком добијаш по нешто. Чврсто верујем у то. И та ми је мисао правила друштво тога јутра. А негде из дубина ума придружила јој се весела крилатица из студентских дана. ”Није данашњи дан пресудан” – понављао би мој пријатељ Зарча у данима када би се испитни рокови приближавали али нам се књига не би отварала.

Како леп дан може да почне на грозан начин.

Јако зимско сунце миловало је град на четири језера стварајући илузију лепог времена по хладноћи а ја сам наслоњен на сто од раног јутра морао да слушам блебетање менаџера са новим притужбама на моје не осмехивање.

Десно ми је ухо напола глуво од детињства. И зато сам образ наслонио на леви длан и у здраво ухо неприметно увукао врх кажипрста.

Причај сада до миле воље пријатељу. Блебећи колико хоћеш. Климнућу ти повремено главом ако ме не мрзи. И ако можеш скрати, боље је и за мене и за тебе.

Од свих својих успеха (а нема их пуно) највише ценим своју слободу и мир.

Није мени никакав проблем да поново негде одем. Да нестанем. Да само реткима оставим неки контакт, да само малобројним пријатељима поверим где сам. Ја то умем. Барем у томе сам искусан. И барем у томе сам сличан и најгорим злочинцима. Не волим да остављам трагове.

Душу би људи дали да оставе трага иза себе. Чудеса граде у нади да ће бити упамћени. Граде пирамиде, граде задужбине, граде торњеве, куле, мостове, зидају чесме, подижу споменике.

Добијају награде за животна дела, пишу томове књига и на крају све то заокруже сабраним делима. Оснивају фондације, поклањају оно што су на време покрали и прогласе се за хуманитарце. Стекну име и углед. И све то надајући се да би иза себе могли оставити неки траг.

Грешка! Велика грешка. Иза човека не би смело да остане ништа.

И овако довољно дуго мучимо и себе и друге, па би још да нас неко и памти. И то још да нас памти по нашим лажима о себи.

Не. Треба оставити што више простора за неке нове мученике, за неке нове покушаје.

Треба се играти. Лакше човек прође кроз све то ако живот доживи као игру.

Ех, да сам бар био талентован за музику, да сам барем научио да свирам. Почећу да слушам класичну музику. Ваљда старим па трептаји душе проналазе разумевање за то скакутање по црно белим диркама клавира. А и речи ми све више сметају. Овако, чини ми се да слушам милион нијанси тишине.

Тишина тако уме да прија а овај менаџер никако да престане да блебеће.

Зашто ли људи толико блебећу кад је све већ речено. Можда је и добро то што сам ми је једно ухо напола глуво. Упола мање чујем блебетања о времену, спортске коментаре, политичке прогнозе, извештачене поздраве продаваца пропуштене кроз накарадне осмехе.

Већ одавно се правим потпуно глув на било какве оптужбе, опомене и добронамерне савете.

Напола чујем и овог мученика коме сам тога јутра допао шака. А он баш неће или не уме да скрати. Мумлао је о важности осмеха на послу, о некој баби чији су кромпирићи били хладни, о пијаној будали која је пала са столице а ја му нисам притрчао у помоћ….

Где сам ја то дошао да живим.

Живот би требао да буде плес по диркама у тишини. Да лепо можеш доживотно да као мали дечак скакућеш по тим црно белим диркама и да тим плесом изазиваш судбину.

Таман када музика добије смисао и постане лагана, а ти из ината оплетеш неколико црних дирки и све поново оде у мајчину. Али знаш да је то део само теби суђене симфоније. И зато не престајеш него у инат свима свираш и даље и надаш се да ће неко да те чује и да заплеше.

Може да ме буде било када било где. А опет, не морам нигде ни да будем. Могу лепо да се завучем неко време у свој мали свет, да се будим без обавеза, да себи кувам кафе, да шетам по омиљеним парковима, да отварам сипам и испијам сам и да своје мисли бацам на папир и стварам приче који нико неће читати.

Пронашао сам две лепе ствари у животу. Слободу и самоћу. У мојим клиначким годинама то ми се чинило као срећа. А и сада ми се по некад чини као успех.

Јутро је одмицало а менаџер је блебетање приводио крају.

– Јесмо ли се разумели? – упитао ме је самоуверено.

– Стопостотно, одговорих ја још уверљивије.

– У реду онда, вратимо се послу, покушао је да буде блажи и помирљивији.

– Наравно.

Сачекао сам да ми се изгуби из видокруга и отетурао се до шанка.

Са горње полице дохватио сам флашу „белвенија” одседелог у бурадима рума и наточио себи дуплу. Сручио сам је у себе и насуо још једну. Чекао сам да будем примећен али менаџер је био заокупљен телефонским позивима.

Био сам принуђен да се пребацим на другу страну шанка. Сео сам на своје омиљено место и поставио флашу и чашу испред себе. Занимало ме је колико ће времена протећи.

После двадесетак минута и пет дуплих чашица испред мене се појавила горопадна љутита приказа и разрогачених очију пиљила је у мене.

– Шта то радиш, – дрекнуо је у неверици.

– Наздрављам слободи, тихо сам му узвратио. Срећно ти било брате.

Искапио сам чашу, устао са столице и упутио се ка излазним вратима. „Није овај дан пресудан”, промрмљао сам на изласку. Изгубио сам посао али сам добио слободан дан. А није било апсолутно никога коме бих морао да полажем рачуне.

Уосталом, са сваким губитком добијеш барем нешто. Чврсто верујем у то!

Извор: политика.рс

MD MONTEL