Слађана Зрнић: Бити првак драме је част, али и нови почетак

KOLUBARA Brčko

Слађана Зрнић на сцену Народног позоришта Републике Српске први пут попела се у децембру 1998. године. Заједно са троје колега са класе прве генерације глумаца на тек основаној Академији умјетности у Бањалуци, тада је заиграла раме уз раме са Недом Арнерић и Миодрагом Кривокапићем. Била је то представа “Едмунд Кин”, а Зрнићева је у истој била статиста са задатком. Године су пролазиле, а “задаци” су постајали већи и значајнији.

Стални ангажман у националном театру Републике Српске добила је 2004. године и до данас у овој кући, коју назива и својом, прошла је све. Од ношења тацне до једног од носилаца репертоара, међутим, пут није био нимало лак. Потврда да се труд исплати стигла је 1. августа текуће године, од када је и званично унапријеђена у првакињу драме. У историји позоришта дугој пуних 89 година, уз Жељка Стјепановића и Николину Фригановић, Зрнићева је тако постала тек трећи актер који се може похвалити овом престижном титулом која означава врхунац каријере једног позоришног глумца. Више о свему Слађана Зрнић говорила је за “Независне”.

НН: Колика је част за Вас бити првакиња драме?

ЗРНИЋ: Велика част, заиста. Ја сам и срећна и задовољна. Бити поносан није баш прикладно, али могу да кажем и да сам поносна. Једноставно, глумци прелазе из групе у групу и то је једино њихово напредовање, за разлику од осталих послова, гђе ви стално растете. Бити првак драме је врхунац у глумачкој каријери у једном театру, поготово националном. Да би неко био првак драме, постоје тешки и захтјевни услови, али ето за двадесет година у позоришту испунила сам све те услове.

НН: Који су то услови?

ЗРНИЋ: Разне ставке законом одређене. Рецимо, морате имати десетак главних улога, па најмање десет година радног стажа, потом тачно одређене врсте награда на престижним фестивалима, одређени број улога у представама које су тренутно на репертоару итд. Заиста много ствари треба да се поклопи да бисте постали првак. Не желим да погрешно звучи, али то заиста не може свако. Референце су веома строге, тако да се осјећам испуњено јер се труд исплатио. Ово ми је огромна сатисфакција и сад могу да кажем да прелазим у другу фазу свог глумачког рада.

НН: Сљедеће године НП РС слави деведесет година постојања и у толико дугој историји до сада је изњедрило свега три првака драме. Ако знамо да су та три првака тренутно на сцени, значи ли то да ово позориште живи своје златно доба?

ЗРНИЋ: Требало би сад да уђемо у историју и истражимо тих деведесет година постојања. Мислим да је у сваком периоду постојања овог позоришта, и прије једног и прије другог рата, постојало златно доба. Постојали су успони и падови, како у животу, тако и у позоришту. Ипак, мислим да наше позориште посљедњих тридесетак година суверено влада регионом. Није то ствар само првака, него комплетног глумачког ансамбла који је разнолик, али када је год у питању рад на представи, ми смо апсолутно сложни. То се види и по публици која све више долази у позориште.

НН: Ви сте ту посљедњих двадесет година. Која Вам је представа за све ове година остала у посебном памћењу?

ЗРНИЋ: Улога која је мени дала вјетар у леђа и која ме је одредила била је у мојој дипломској представи. То су “Породичне приче”, које смо овђе у позоришту одиграли као професионални задатак. Ја мислим да се с том представом ово позориште даље профилисало и ми смо као класа, нас четворо (Слађана Зрнић, Николина Фригановић, Миљка Брђанин, Борис Шавија), задали неки нови замах. Једноставно, та представа покренула је ансамбл који је ишао све даље и даље. Што се тиче улога, не могу да издвојим ниједну, јер ми је свака била значајна. Чак и она којом нисам била задовољна значила је јер ме је тјерала да касније будем боља. “Богојављенска ноћ”, “Госпођица Јулија”, биле су велике представе. Ту су и оне у којима нисам играла, а које су значајне за ово позориште, рецимо “Радничка хроника”, “Народни посланик”, сада и “Каролина Нојбер”. Све представе мог позоришта су дио мог хабитуса, то је моја кућа.

НН: Мало ћемо скренути причу на филм. Играли сте у филмовима “Нисам овђе” Саре Радусиновић и “Костакурта” Саше Карановића, а оба остварења награђена су на овогодишњем Сарајево филм фестивалу. Колико охрабрује појава ових младих редитеља у Бањалуци?

ЗРНИЋ: Могу да кажем да сам ту имала среће. То су били неки студентски задаци и ти студенти су ме позвали. Ја сам се одазвала радо и без икакве амбиције, а заправо тад испадне и најбоље. Та два филма су награђена и то значи да су Саша Карановић и Сара Радусиновић нове наде нашег филма. Друштво и културна јавност сигурно морају више да усмјере пажњу на то двоје људи да би они показали шта умију, а познато је да је филм огроман простор за промовисање и културе, и народа, и државе на крају крајева.

НН: Какво је Ваше мишљење о Бањалуци као европској пријестоници културе. Да ли овај град може добити ту титулу?

ЗРНИЋ: Ја заиста вјерујем у то. Људи који раде на кандидатури Бањалуке за европску пријестоницу културе улажу максималан труд. Због тога, какав год резултат био, ми смо већ на добитку. Потребно је, како да кажем, да будемо убачени у машину у којој би требало град и средина да се труде како би било нешто створено. Ако из тога буде створено нешто добро, ето напретка. Ако буде нешто мање добро, опет ћемо избјећи летаргију у којој град ништа не нуди својим суграђанима. Ја сам сигурна да у Бањалуци на сваком ћошку постоје успавани млади умјетници које треба да пробудимо како би раширили своја крила. У то сам апсолутно сигурна.

НН: Интересантна је Ваша изјава када сте, наравно, уз велико поштовање према млађим колегама, казали да је ипак Ваша генерација глумаца тек сада у напону снаге и да пружа веће пожртвовање на сцени од младих људи, који би, по природи ствари, требало да имају више енергије. У чему је тајна?

ЗРНИЋ: Често размишљам о томе. Не желим да деградирам те младе људе и да ме неко погрешно схвати. Ствар је у томе што смо ми имали мање услова, а човјек кад има мање услова, више се даје. Данас млади имају проблем јер су им све карте отворене и једноставно не знају шта да изаберу. Вољели би све, а мало гђе поентирају. Уз ризик да ћу звучати као стара баба, морам да кажем да смо се ми истински борили да створимо себи услове и да напредујемо. Ту се родила нека природна и здрава амбиција. На крају крајева и Шекспир о томе говори у “Хамлету”. Сада ћу парафразирати: “Смјестите ме у орахову љуску, ја ћу опет бити краљ бескрајног простора.” Комфор који млади људи имају данас треба свакако бити више искориштен, а не служити искључиво уживању.

НН: За крај, реците нам нешто и о новој представи. Почеле су пробе за комад “Странци у ноћи (Црна кутија)” која ће отворити нову сезону НП РС. Каква су очекивања?

ЗРНИЋ: Очекивања су велика. То је моја друга сарадња са редитељком Слађаном Килибардом. Она је урадила феноменалну представу у Градском позоришту “Јазавац” која се зове “Мало благо” и заиста су сад велика очекивања. Пробе су забавне, текст је јако инспиративан, игра нас седам. У питању је врло актуелан текст који говори о томе шта мобилни телефони раде нашим животима. Колико могу да упропасте живот, али са друге стране, тиме што упропасте те животе стварају услове и за ново рађање и неку нову причу. Инспиративан је комад, доста захтјеван и тежак јер све вријеме смо на сцени, све вријеме причамо, врло статичан мизансцен, али мислим да ће редитељка да нас разради и да нас очекује врло занимљива, младалачка представа.

Извор: независне

MD MONTEL