Какве су биле плате фудбалера Партизана и Звезде и шта су возили 80-их?

JP Putevi Brcko

Доносимо вам занимљив преглед плата фудбалера „вечитих ривала“ из 1983. године. Сазнајте ко је био најплаћенији и шта су тада возиле фудбалске звезде, али и колико би данас износиле њихове зараде.

Пред нови „вечити дерби“, најважнији фудбалски дуел у Србији, мало смо „копали“ по подацима који су некада били доступнији него данас, а тичу се плата фудбалера Партизана и Црвене звезде.

Вратили смо се 30-ак година уназад, у време Моце Вукотића, Преказија, Ројевића, Радановића, Шестића, Јањанина, Мркеле, браће Ђуровски… Дакле, у време 80-их година прошлог века.

Својевремено се сматрало да су фудбалери „богови“, имали су статус звезда, попут глумаца, певача и певачица. Они заиста јесу били популарни и омиљени, неретко се дешавало да се појављују у емисијама забавног, колажног карактера, да „искоче“ из шаблона, појаве се на „дупелирици“ магазина у друштву згодних певачица. Али, тада је било и потпуно другачије време – фудбалери су морали да остану у домаћем (југословенском) клубу до 28. године. Дакле, они који су долазили на стадионе имали су прилику да их дуго гледају и да се за њих „вежу“.

За фудбалере је тада било уврежено мишљење да су „богаташи“, али реалност уопште није била таква. Многи славни асови два клуба после каријере су једва спајали крај с крајем. Рецимо, један од бољих бекова у историји Звезде Жика Јефтић био је на ивици егзистенције, без посла и новца, па га је Звезда запослила и радио је на одржавању стадиона.

Легендарни фудбалер Партизана Благоје Пауновић, који данас, нажалост, више није међу живима, продавао је својевремено бостан по београдским пијацама. Некадашњи репрезентативац Југославије из Партизана Бора Ђорђевић, један од највећих мајстора фудбала на овом простору, после играчке каријере је очекивао посао у Партизану, али га није добио. Ипак, снашао се – почео је да вози камион.

То је било пре поменутих 80-их година. Почетком и средином 80-их у оба клуба су се лични дохоци издвајали од укупних прихода. Укупни приход се формирао од средстава од утакмица (око 75%), затим надокнада од реклама, спортских прогноза…


Детаљ са дербија одиграног 7. августа 1983. године.

ПЛАТЕ У ЗВЕЗДИ

Тих 80-их година на снази је био Правилник о расподели личних доходака, које су изгласали сами фудбалери. У оквиру тог Правилника била је направљена и категоризација фудбалера. Уочи сваке сезоне се правила категоризација. Ако би играч у току сезоне одиграо мање од 50 званичних утакмица, аутоматски би прелазио у нижу категорију.

У Звезди је та категоризација била оваква:

Iа категорија – репрезентативци – стартни основ 25.000 динара;
I категорија – стандардни првотимци – стартни основ 20.000 динара;
II категорија – играчи првог тима – стартни основ 17.000 динара;
III категорија – млађи фудбалери – стартни основ 15.000 динара.

Дакле, ово је био фиксни део, али је постојала и такозвана „варијабила“, односно део личног дохотка који се добијао у зависности од испуњења одређених критеријума.

Тако би, рецимо, фудбалери у Звезди, ако су били први на табели, за један освојени бод добијали 13.000 динара, ако је Звезда била друга на табели, бод је вредео 12.500 динара, ако би била трећа, за бод би добијали 11.500 динара. Све до седмог места. Ако би била испод седмог места, првотимци Звезде не би добијали ништа од премија.

За освојено првенство, играчима Звезде припала би награда од 300.000 динара (с тим да би добијали и додатних 2.000 динара за сваки освојени бод). Исто толико је „вредео“ и освојени Куп Југославије.

Постојале су и такозване „специјалне премије“, о којима је одлучивао Извршни одбор клуба. Занимљиво, највећа премија била је за победу над Партизаном – 40.000 динара.

ПЛАТЕ У ПАРТИЗАНУ

Слично као у Звезди, и у Партизану је било категоризација играча.

Iа категорија – 10 утакмица у репрезентацији, да је потписао трећи уговор са Партизаном или одиграо 300 утакмица за први тим – стартни основ 19.688 динара;
I категорија – 1 утакмица у А репрезентацији или две трећине утакмица у Партизану те сезоне – стартни основ 18.174 динара;
II категорија – одиграо најмање половину утакмица у сезони или потписао други уговор са Партизаном – стартни основ 16.600 динара;
III категорија – одиграо најмање 100 утакмица за први тим, 10 пута био првотимац у сезони или 20 пута био резервни играч – стартни основ 14.145 динара;
IV категорија – играчи који потписују уговор са клубом – стартни основ 12.540 динара.

I у Партизану су исплаћиване премије и то у зависности од резултата остварених у циклусу од 4 утакмице.

За освојених један или два бода у те 4 утакмице НИЈЕ БИЛО премија, три бода су „вредела“ 7.200 динара, 4 бода – 19.200, 5 бодова – 66.000 динара, 7 бодова – 84.000 динара, а свих осам бодова (тада су се за победу добијала 2 бода, а не као сада 3) . доносила би премију од 96.000 динара. Резервни играчи би добијали 50% од тих премија.

За освојену титулу првака Југославије, играчима Партизана је, према Правилнику, припадала награда од 50% укупних примања у претходној години. Исто се односило и за Куп Југославије.

У Партизану је, као и у Звезди, било и „специјалних премија“. И ту је највећа била за победу у „вечитом дербију“ – 40.000 динара.


Рајко Јањанин у дуелу са Миодрагом Јешићем и Слободаном Ројевићем.

ПЛАТА БАНКАРСКЕ СЛУЖБЕНИЦЕ У ТО ВРЕМЕ

Поређења ради, ево колика је зарада била банкарске службенице, сада у пензији,: 1984. године – 26.000 динара; 1985. године – 45.000 динара; 1986. године – 92.452 динара: 1987. године – 185.000 динара;
1988. године – 509.493 динара;
„Тих 80-их година је било овако: узмем плату и одем на море. Четворочлана или петочлана породица је са две плате могла без проблема да летује или отпутује у иностранство“, рекла нам је та некадашња банкарска службеница, данас пензионерка.

ПЛАТЕ ПОЈЕДИНИХ ФУДБАЛЕРА У 1983. ГОДИНИ:

Најплаћенији фудбалер Звезде тада је био Милош Шестић (818.412 динара), Бошко Ђуровски је био плаћенији од млађег брата Милка, а садашњи спортски директор Црвене звезде Митар Мркела тада је био најмање плаћен.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Томислав Ивковић – 565.476 динара, Миле Јовин 586.344, Бошко Ђуровски 638.844 динара, Ђорђе Миловановић 589.344 динара, Марко Елзнер 734.640 динара, Рајко Јањанин 695.340 динара, Шугар 503.832 динара, Јанковић 372.288 динара…

У Партизану је најплаћенији био Момчило Вукотић (889.000 динара), али нису заостајали ни Мића Радовић (885.000 динара), Миодраг Радановић (875.900 динара), Миодраг Јешић (842.000 динара), Слободан Ројевић (842.000 динара), Звонко Живковић (803.000 динара)… Најмање плаћени су били Зоран Лилић (209.000 динара), Радомир Радуловић (217.000 динара) и Никица Клинчарски (270.000 динара).

ПАРТИЗАН: Ранко Стојић – 773.000 динара, Раде Залад – 768.000, Џевад Прекази – 701.000 динара, Милош „Чава“ Димитријевић (664.000 динара), Сеад Сарајлић (384.000), Адмир Смајић (750.000 динара)…

КОЛИКО БИ ТО ДАНАС ИЗНОСИЛО?

За разлику од славе и популарности тадашњих фудбалских имена вечитих ривала, попут Милоша Шестића или Момчила „Моце“ Вукотића, који су и данас после више од 35 година легенде српског фудбала, њихове плате је теже упоредити.

Ту не помаже ни стандардна „тврда валута“ из Немачке јер у тој 1983. години то је била „дојчмарка“ а данас је евро. Уобичајено је, и веома погрешно, узети званични паритет за увођење евра од 1:2, јер реалнија је вредност 1:1 (колико је рецимо убрзо те 1999, године коштао хамбургер – са једне марке цена је скочила на 1 евро). Посебан је проблем што је у социјалистичкој Југославији (млађи се тога наравно не сећају), постојао званичан курс у мењачници банке и незваничан (реалан) на улици.

Најприближније „мерење“ је преко просечне плате. Те 1983. године просечна плата у Србији је била, казује званичан податак, 15.161 динара (око 332 евра по данашњем званичном курсу). Данас је она готово четири пута већа – 53.633 динара нето у јуну ове године (456 евра/марака), јер инфлација је учинила своје.

Ако погледамо највеће и најмање плате играча у Црвеној звезди и Партизану за целу 1983. годину видећемо да се крећу од 25 просечних плата колико је имао Јанковић са 372.288 динара (око 8.150 марака), до 54 плате, колико је имао Милош Шестић – 818.412 динара (17.800 ДЕМ) у тада петопласираној Звезди, и од 14 плата Лилића (4.600 марака) до 59 просечних плата Моце Вукотића (19.500 марака), капитена шампионске екипе Партизана из сезоне 1982/83.


Капитени Звезде и Партизана Милош Шестић и Момчило Вукотић (1983. године).

Поредећи са просечном платом данас, то би значило да би најбоље плаћени играч Звезде, као шампиона сезоне 2018/19, требало да у овој години прими више од 26.800 евра, а Партизана као трећепласираног око 24.700 евра.

Чак и да су плате данашњих „ведета“ овако мале, а процењује се да су бар неколико пута веће, они данас много боље живе него њихови узори из младости, јер им је и куповна моћ данас већа. Најприземније поређење је да се за просечну плату 1983. године могло купити 62 килограма јунећег меса или 182 литра зејтина, а данас 80 кила меса и 447 литара уља.

А данашњи играчи, зарађују, свакако, много више од тога.

У годишњој анализи прихода у фудбалу агенције „Спортинг интелиџенс“ за 2018. годину, податак за Суперлигу Србије каже да просечан фудбалер у Србији годишње заради 36.249 евра. То је готово за половину више од наше калкулације.

Капитени Драган Џајић и Иван Ћурковић на центру стадиона Црвене звезде 7. маја 1972. године.

ВОЗНИ ПАРК

Легендарни Драгослав Шекуларац, један од највећих фудбалских виртуоза овог поднебља свих времена, важио је за „бонвивана“, али никада није ни пушио, нити пио. Његова страст су били, између осталог, аутомобили, а легенда каже да их је променио око 100 (наравно, узмите ово са резервом).
Напустио нас је Шеки, један од највећих свих времена

Наравно, свако време има своје особености, па тако и за аутомобиле. Данас имамо и аутомобиле на електрични погон, направљени су и прототипи возила са самосталним управљањем. У оно време, а подсећамо вас да је реч о 80-им годинама, најпопуларнији је био „голф“ (возила га је већина фудбалера), баш као и „фиат“, али и наш „стојадин“, популарни „кец“ или „Застава 101“ (Мића Радовић, Слободан Ројевић, Живан Љуковчан, Никица Клинчарски…). Било је и оних који су возили БМW (Златко Крмпотић, Звонко Варга), или „опел кадет“, а издвајамо чувеног одбрамбеног Звезде Зорана Банковића, за кога постоји податак да је тада возио „фићу“.

***НАПОМЕНА: У тексту су коришћени подаци из књиге „Дерби“ Драгише Ковачевића из 1985. године.

Извор: мондо.рс/МН Пресс/архива

MD MONTEL