Срби не смеју чак ни да јавно кажу, да им мигранти нападају жене!

KOLUBARA Brčko

Ауторитарна пракса наметања политичке коректности, као и дубоко усађени страх да могу остати без после или бити судски прогоњени натерали су грађане Србије да ћуте када је у питању миграција.

Више од хиљаду миграната су три године своји на своме у обреновачком кампу за азиланте. Живе по својој мери, држе се својих цивилизацијских и религијских оквира. Витки и окретни мушкарци, од тинејџера до оних који су тек искорачили из ране младости, буде у Обреновчанима различите емоције. О овим комшијама мештани нерадо говоре. У двоструком су страху. Брину се да ће, ако проговоре, навући неку беду за врат и, истовремено, страхују за безбедност своје женске деце и жена уопште.

Напади миграната на возаче на линији Београд–Обреновац су само део свега што онеспокојава мештане. Уплашени, апатични или резигнирани, у дубокој тишини варе суживот са том затвореном популацијом и притисак расте као у експрес лонцу, можда највише зато што се држава не брине кроз шта мештани пролазе.

Некоме цвета бизнис

Мигранти су у касарни названој по народном хероју Боривоју Бори Марковићу, Обреновчанину који је погинуо 1941. у бици на Кадињачи као командант двеју чета Посавског партизанског одреда. То је комплекс противваздушне одбране, који има велики полигон за инжењерију, у близини ТЕ „Никола Тесла“. Војска је отишла 2007. током напуштања других касарни, кад су Србијом управљали председник Борис Тадић и кабинет Војислава Коштунице, с министром одбране Драганом Шутановцем.

Због тога су мештани и данас љути. Касарна је зврјала празна седам година, до поплаве 2014. Убрзо по одласку тада угрожених породица држава је населила прве мигранте. Од тада је њихов број само растао. Сада су се одомаћили, дању се размиле на све стране, а у 22 сата морали би да буду у касарни, међутим, они за то не хају.

У овој општини са око 25.000 становника, на Крстовдан се одржава дводневни вашар који окупља госте из целе земље. Првог дана, сат уочи поноћи, испред касарне стаје такси, излази група миграната, плаћају, отварају капију и нестају из видокруга.

Овде сваке ноћи стижу нови мигранти, то се зове испорука или пријем. Неко их довози (тврди се преко Сурчина) приватним аутомобилима, комбијима, таксијем, аутобусима, а долазе и пешке. Истоваре и оду. Исто тако их одвозе ваљда ка граници, причају мештани и загонетно кажу: бизнис цвета. Ни под мукама не би рекли више.

Нем као риба је и портир на улазу, сместа зове шефа. Између зграда које се виде чим се уђе нема живе душе. Десно, тик уз капију, на бетону двојица миграната леже у врећама за спавање. И у зградама неки спавају на креветима, неки у врећама. Шеф је љубазан, али нема приступа објекту ни разговора без дозволе Комесаријата за избеглице и миграције Владе Србије.

Некоме су мигранти мајка, некоме маћеха. Дијагонално од улаза у зграду газда затвара продавницу, ужурбан, неразговорљив, на крају љут. Мигранти купују хлеб, воће, парадајз, нормални су, фини, пристојни. А какви су наши, краду ли они, пита и сам одговара да су „наши још гори јер краду више од миграната“, седа у ауто, одлази.

Испред радње су Авганистанац (35) и двојца Сиријаца (20 и 24 године), нису ожењени, траже бољи живот. Код нас су од 2016, код кућа су им родитељи, браћа и сестре, снаћи ће се у оном рату и сиромаштву. Авганистанац ће у Франкфурт или Берлин, очајно пита можемо ли помоћи да изађе из Србије. Сиријци би у Париз. Један нам је дошао из Грчке, отишао у Аустрију, па у Немачку – где је заглавио вишемесечни затвор, онда је у Мађарској одробијао два месеца, па стигао у Бугарску и одатле се вратио у Обреновац. И опет ће, ако буде среће, пут Париза. Паре нису проблем.

Шта ћемо ако остану?

Мештани жале што не дођосмо преко дана да видимо град кад навале мигранти. Њима је држава дала посебне термине на аутобуској линији за Београд, бесплатно да иду и да се врате. Али мигранти хоће гратис вожњу кад им се хоће. Уз то, и ноћу се слободно свуда крећу, увек у групама, прате девојке од 20 до 30 година. Зато их родитељи увече чекају кад с посла, из школе или са факултета стижу из Београда. Неки своје ћерке одводе у основну школу и чекају после наставе да их врате кући.

„То се интензивирало 2017, после напада на новинарку ТВ ’Маг’“, износе грађани. „Људи су од тада уплашени, схватили су да је ствар озбиљна. Најтеже је овима који живе близу касарне. Њихове ћерке, чим уђу у пубертет, више не излазе на улицу испред куће кад падне мрак.“

Уместо једног радника, у радњама у смени сада раде по двоје, не зна се да ли због увећања промета или из безбедносних разлога. Мигранти су одличне муштерије, праве велики пазар. Продавци потврђују да им Србија редовно даје неке паре. Сваког месеца, мигранти прва три, четири дана плаћају картицом „Поштанске штедионице“. Понекад траже проверу стања на каси, али трговци за то нису овлашћени. Картице су на лично име. На тај рачун им леже 50 евра месечно, процењују продавци по томе колико кошта оно што мигранти тих дана плате картицом. За хиљаду овдашњих миграната то је 600.000 евра годишње, односно 1,8 милиона евра за ове три године и само за Обреновац.

„Не зна се ко то тачно финансира“, утучени су или револтирани грађани. „Кад потроше новац са картице, мигранти и даље ненормално пазаре најскупље цигарете, ВИП картице за мобилни, плаћају такси до Београда и назад, троше по васцеле ноћи, посебно кад је рамазан. Велика је то наша невоља. Све су то мушкарци, вероватно је и држава свесна, у ово је политика умешана. Ко зависи од политике, тај ћути о мигрантима. Ко не зависи, тај не крије да не одобрава ово што се ради. Нема ни говора да су мигранти јадни! Све то има позадину, да ли војну, да ли неку другу, ко зна. Срећа је што ови хоће да иду, али шта ћемо ако ипак остану? Немоћни смо јер обичан народ нико не пита ни за шта. Стрепња и страх су све већи, плашимо се да нам не силују женску децу. Мушко ипак зна да се брине о себи, али женско је највећи проблем.“

У дугој и делом пустој, ненасељеној улици ка касарни често је паркирано полицијско возило. Мештани не знају да ли надзиру мигранте или је то саобраћајна контрола. Повремено стоји и возило неке организације, не знају чије је, „нико не зна ни ко су, ни шта су, ни шта раде“.

Бивша војна кухиња је у функцији, ту се навелико кува халал храна. Трпеза је разноврсна. Има и сухомеснатог. Хране је толико да је Обреновчани који су овде упослени носе кући да лакше прегурају месец, а и штета је бацити тако квалитетну, здраву храну. Мештани се питају ко то финансира и не схватају зашто мигранти онолико купују по радњама кад храна у касарни претиче.

Без бриге док је глава читава

Инциденти? Сви одреда знају да се новинарка пре две године вриштањем спасла од миграната, уверени су да су медији то објавили само зато што им је колегиница нападнута. Јер све друго се преноси од уста до уста, као некад народне епске и друге песме. Кажу, мигранти су усред дана и у центру града покушали да отму бебу из колица, згрожени су што држава ћути. Али немају задршку око тога шта би било ако мигранти „ураде нешто лоше било коме од нас“. Српски домаћин није без оружја, неће устукнути кад је реч о породици.

„Народ би се побунио и протестовао све док мигранте не иселе, а искрено се надамо да ће отићи“, кажу. „Они нас иритирају тим ходањем у групама, сваки са мобилним. Међу нама су непремостиве разлике. Тешко их је стално гледати, принуђени смо да трпимо. Ма какви, нису дошли да се нама прилагоде, нити да зарађују, то их не занима! Овде су или у транзиту или имају неки други циљ. Народ ко народ, нагађа, а све се своди на терористички напад. Тога се плашимо.“

Воздвижење (подизање) часног крста или Крстовдан, црквени и народни празник, пада сваког 27. септембра у славу првим хришћанима који су примили веру, а и као сећање на налажење крста на коме је Исус разапет. Дан строгог поста. Вашарска атмосфера не јењава ни око поноћи, тезге с разном робом се полако затварају, до ујутру. Овде је 2014. вода била дубља од пет метара, подсећају мештани на несрећу коју су преживели. Уз забавни парк су нанизани шатор до шатора. Музика трешти, „Идем преко земље Србије, иде срце куд му милије“, „Звијезда тјера мјесеца, за гору га отјера“, свуда мирис роштиља и печења, тезге са ситницама од слаткиша до вунених чарапа и шајкача.

Усред свега, група неоптерећених младих миграната ћутке игра билијар. Ништа до њих не допире. Необријани, на лицима ни траг емоција, за осмех као да чули нису. С десне стране седи, као загледан у мобилни, постарији мигрант, окамењен. Други, такође искусан, видевши да одлазимо, прилази за билијарски сто и нешто говори. Десетак метара даље, у електричним аутићима на којима се вијоре велике српске заставе, сударају се локална деца и омладина. Два света, свако у своме.

У овом нашем има и другачијих тонова

„Замислите да уместо свих ових тезги које су збијене једна уз другу имате тек сваку пету, е, то вам је Србија“, сликовит је трговац из околине Шапца. „Како шта је између, тамо где је празно? Па ту су они који су умрли и они који су отишли напоље. И шта сад, по вама то треба да зврји празно? Не, њихова места ће да попуне мигранти, добро је што им држава помаже да започну бизнис и купе кров над главом. У овим фабрикама што се сада дижу ко ће да ради него они, имаћемо вајду од њих, пуниће нам буџет, плаћаће порезе и доприносе. Ја ни за своју производњу не могу да нађем раднике…“

Слично резонује господин који каже да живи у строгом центру Београда, на вашарској локацији има сталну роштиљницу. Да смо се срели, исто бисмо чули и од мигранта који је власник кафића у Београду… Ведре Обреновчанке, средњошколке, потврђују да јесте било напада од стране миграната, али „људи мало претерују кад о томе говоре“. Нема бриге, није пала глава с рамена.

Старији не верују да имају сународнике који мисле да ће мигранти поправити буџетски биланс земље и помоћи у борби против беле куге. Кад схвате да има и таквих, позелене, груне салва псовки. Остале реакције своде се на речи једног од њих: „Немојте ме завитлавати да они треба преко наше деце да нам дижу наталитет! Па то је страшно!“

Извор: србининфо

MD MONTEL